Ljudi
reklama
reklama
ljudi/2.02.2017.

Na barikadama pravoslavlja

ljudi
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić

Ulazim pre neku noć u pretposlednju 17-icu u Zemunu. Ili poslednju, vrag će ga znati, nisam sasvim sigurna u sistem BusPlus-SMS-ova.  Znao je da me izda kad mi najviše treba.

Na stanici grupica mladića, i ušli bi, i ne bi. Očigledno Konjarnik nije njihova željena destinacija, ali ni oni ne bi da se kockaju sa prevozom. Trojica hrle unutra, četvrtog, najneodlučnijeg, „majstor“ malo prignječi vratima. Pa ih, obzirno, otvori, te momak uspe da uđe. Na moje olakšanje, i sasvim sigurno, zadovoljstvo svojih drugara (često navijam za nekog ko trči za autobusom).

Ispratih to sručena na sedište u dnu busa, i zadubih se u noćne prizore prestonice. Potpuno sam zaboravila na prethodnu scenu.

Odjednom, čujem fragmente razgovora, uši mi se profesionalno naćule. „Kakva je, uopšte, razlika između pravoslavnih i katolika. Nikakva“, skoro pa slovenskom antitezom sam sa sobom besedi jedan od onih dečaraca, a obraćajući se društvu. Moglo im je biti dvadesetak godina, s kačketima obrnutim natraške, kao da su malopre sišli sa skejta.

Obradovah se tako intelektualnom razgovoru, na mestu i od persona od kojih se to ne očekuje. Pomislim, možda ću ponešto i da naučim iz ovog ponoćnog, neobaveznog ćaskanja.

„Šta si rek’o? Kako to misliš da nema razlike između pravoslavaca i katolika“, povišenim glasom mu se obrati nešto stariji mladić ispred. Opa, ovo će biti prava debata, poradovah se naivno. Inače, obožavam da prisluškujem po autobusima, i u svim drugim prilikama, a ovo je bilo dovoljno glasno, da čak nisam morala ni da se naprežem.

Činilo mi se da su iz istog društva, te da ih deli samo razlika u godinama i stavovima. Ali, događaji su pokazali suprotno.

„Šta si rek’o, kako nema razlike“, insistirao je sve glasnije taj krupni mladi putnik, očigledno pod gasom. Okrenuo se preko naslona, uneo u lice mlađem i zasiktao: „Pa, jel’ ti je ku..c pravoslavac ili katolik?“.

„Ku..c mi je ateista“, odovori dečko. Kakva briljantna replika na potpuno besmisleno pitanje! Međutim, umesto da to zapuši usta onog mladića, on je skočio kao oparen i stao još žešće da se dere.

„Šta si rek’o?!!! Šta si rek’o?!!!“, odzvanjalo je autobusom, pa pomislih da je dečko kaz’o nešto što ne uspeh da čujem. Kao što se često dešava sa pijanim ljudima, „replikanta“ je baš naložio sopstveni bes. Popeo se na sedište, proturio nogu preko naslona, i stao da šutira u lice mlađeg „filozofa“. Izverzirano, spretno, kao da to čini celog života, u kontinuitetu.

Tad priskočiše neki okolo, jedna ženska, devojka napadača, kako će se kasnije ispostaviti. I još dvojica, stadoše da umiruju svog klerikalno-nacionalno obojenog kompanjona. Tad je već bilo jasno da se radi o dve ekipe, prvi put u životu susretnute u toj (pret)poslednjoj sedamnaestici. Onaj je i dalje urlao  - Šta si rek’o?!!! Šta si rek’o!!! Šta si rek’o!!!?

Odjednom su svi ustali, obe grupe. Onaj bizgov je i dalje nasrtao, a drugovi i cura ga s mukom obuzdavali. Krenuo je da ga dohvati pesnicom, onog što mu polni organ nema verska ubeđenja. Baš to ga je toliko ražestilo, odgovor koji nije mogao misaono da obradi, valjda, očekujući da će se momče prizvati pravoslavnoj lojalnost, kad se potegne najvažniji muški atribut.

Frka se zakuvala, ceo autobus je blenuo u njih. Cura je htela da to prekine rečima: „nemoj, srećice“, grleći ga u jak stisak. Očito je znala šta da čini kad njen dragan malo više popije i sasvim se razulari.

Na tren se umirivši, krv je tom prpošnom rmpaliji opet jurnula u glavu, pa je krenuo sa prozivkama: „Odmah da ste izašli iz autobusa!!!“

Oni dečaci se skupili u malu odbrambenu jedinicu, ne bi da siđu u toj novobeogradskoj pustahiji, ali ne bi ni da popuste. Jedna stanica prođe, sve se naizgled umiri, da bi ponovo počelo koji sekund kasnije.

Ostali putnici u zbunu, iskrivljenih šija prema spornoj situaciji. U dubini moje duše rodi se želja da se umešam, da razumom rešim spor. Da pomahnitalog krenem da ubeđujem u validnost argumenata mladića sa bezbožničkim penisom.

Ali, taj scenario bi mogao da ima već par puta viđen kraj. Naime, kada sam, pripita nešto više no sada, ili, možda pod dejstvom rakije, umesto, kao te noći – vina, branila jugoslovenstvo od još pijanijih navijača prosrpski nastrojenih, popila sam par ćuški. Ni dvodecenijski bračni staž sa alkoholičarem nije me naučio kako da se s takvima ophodim, nikad nisam znala da kažem; nemoj, srećice. Uvek bih ulazila u klinč, bez obzira na konsekvence.

Sad sam ćutala, ne mudro, već kukavički! Ne zato što ne bih mogla da utičem na tok slučaja, već iz čiste pasivnosti. Tuposti.

Sedamnaestica je truckala i dalje, pozivi na obračun „napolju“ ponovo su uzeli maha, prožeti povremenim koškanjem i razdvajanjima. I, taman kad je onaj kreten iznudio od dečkića željeno priznanje da mu je „kurac pravoslavac“, neko iz  te, mlađe, grupe je krenuo na novi nivo prepucavanja. „Mentolčino, seljačino“, i slično. Ponovo siktanje - šta si rek’o?!!! I ponovo koškanje, zauzdavanje i naredbe – marš iz autobusa.

Vrata se otvoriše kod Arene, dečaci hoće- neće, ipak siđu. Vozač se zadržao na stanici duže, iz ko zna kog razloga. Možda je čekao da izađu i ovi drugi, da svi zajedno vidimo ulični epilog.

Ali, devojka stade da viče, i s njom onaj momak što je razdvajao „zavađene“: „Majstore, vozi!“. Ovaj nije odmah krenuo, pa je drama mogla i da se nastavi. I, kad su se, konačno vrata pritvarala, cura je dobacila napolje „Retardirani majmune!“. Dakle, ona je bila na strani svog čoveka, makar bio i najveći bilmez na svetu, samo je „imala takta“, znala je šta da kaže i kada. Ponovila je to još dvaput, u pravcu sve udaljenijih izmarširanih.

Putnici su odahnuli, i oni koji nisu imali pojma o čemu se radilo u dnu autobusa, i mi, otpozadi, što smo bili svedoci svih segmenata „rasprave“.  Beše me malo sramota, uprkos ubeđivanju „zdravog razuma“ da sam, konačno, postupila pametno.

Nisam ništa rekla, ni kad je ona mrcina nastavila verbalni teror. „Šta je hteo da kaže, da mu je keva lezbejka“, dedukcijski je zaključio, pa zatim „Mora da je pederčina“. Oni oko njega su stišavali njegov nagon drugom vrtom promišljanja: kako bi izašli na kraj njih trojica, sa njih šestoricom? Znam da se u pijanstvu duplo vidi, ali je ova matematika bila van svakih pravila. Koliko se sećam, brojčane snage su im bile izjednačene.

I dalje je on terao svoje, po sistemu – zato nam i tako ide (valjda – što su nam keve lezbejke). „Bolje da gledamo svoje dupe“, mrmljao je zatim, izgledajući sebi kao svetac, prepravedan. Ženica se zadovoljno skrasila kraj njega, dodavši još pokroviteljski „Pusti, vidiš da su klinci“.

To njeno „klinci“ probudilo je u meni neku novu, ludu nadu. Ima za ovu Srbiju spasa, kad ima takvih klinaca. Koji znaju da postave pravo pitanje, da daju autentičan odgovor, da na kretenizam repliciraju lucidno, duhovito. Da se i povuku, ako treba, jer im namera nije bila kavga, već retorika. Da je skočio da se bije, da pesnicama brani svoja uverenja, ispao bi isti k’o taj bizgov bez dva grama mozga.

A šta je bilo ispravno da ja učinim? Da ustanem i kažem šta mislim, da skočim da zaustavljam napadača? Savest bi mi bila mirnija, da sam jedno od ta dva učinila. Bez obzira na prethodne životne lekcije.

Ovako se skupih k’o najgori smrad, kao pasivni očevidac nepravde. Izađoh na svojoj stanici, s poslednjim pogledom na onu grupicu koja je, u međuvremenu (od pet-deset minuta) zaboravila na nemili događaj. Ljubili su se ispravno podeljeni na bogougodne, pravoslavne parove.

Posle utolih osećaj krivice u redovnoj porciji slatkiša. Još mi pade na pamet – da li su oni klinci uspeli da uhvate neki prevoz? Od svih njih bih mogla da prepoznam samo bilmeza i vrlu mu devojku. Nažalost, ne i glavnog  junaka noćne dogodovštine.

Pročitajte još:

Dragoljub Draža Petrović: Kako smo preživeli "Kandže"


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.