Ljudi
reklama
reklama
ljudi/22.01.2017.

Aja Jung: Gorak ukus neukusa

ljudi
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Nemanja Jovanović
Autor fotografije:

Piše: Olivera Stojimirović


Ne verujem da sreća živi u Srbiji, ali već 15 godina uporno radim na mogućnosti da se ta slika promeni. Nažalost, ako se nešto ozbiljno i brzo ne bude promenilo, nećemo moći, a ni želeti da zaustavimo svu pametnu i obrazovanu decu da ne odu, kaže u intervjuu za Kaleidoskop Aja Jung, žena koja je moderni umetnički ples u Srbiji postavila na pijedestal.

Ova balerina, osnivač „Beogradskog festivala igre“, koji će krajem marta doživeti 14. izdanje, dokazala je da je upornošću i verom u svoju ideju moguće postići zavidne rezultate čak i kod nas. Kao najavu za BFI, neposredno pred festival, Jungova u Beograd dovodi najpoznatijeg baletskog igrača današnjice, svestranog umetnika Mihaila Barišnjikova.

O njegovom dolasku, izazovima „Beogradskog festivala igre“ i još ponečemu Aja Jung priča za Kaleidoskop.

Dovodite Mihaila Barišnjikova kao uvod u sledeći „Festival igre“, zašto mislite da je baš on umetnik koji će pomoći da BFI zauzme stepenicu više?

– Ovo je drugi put da Mihail Barišnjikov dolazi u Srbiju na poziv „Beogradskog festivala igre“. Festival je svoje stepenice preskočio, a sada je izazov zadržati se na krovu Evrope, među najboljima. To podrazumeva da se stalno menjate, dokazujete, osluškujete, budete brži, svežiji i zanimljiviji od onoga što se od vas očekuje. Naravno da nije lako, između ostalog i zbog toga što je podrška festivalima našeg ranga u svetu ogromna i bar godinu dana unapred osigurana, dok „Beogradski festival igre“ svake godine počinje svoju priču od početka, često s minusom koji su ostavili prethodna edicija i neispunjena obećanja nekog ko je bio u poziciji i na poziciji da odlučuje o oblasti koju ne poznaje i o festivalu čije domašaje ne može da sagleda. Svakako da je u tom smislu podrška najznačajnijih svetskih umetnika iz oblasti igre dragocena, kao i da je njihov dolazak prijateljski. Naš festival beleži dugu listu slavnih svetskih igrača i koreografa koji su prvi put došli u Srbiju i koji su poneli dobar glas.

Od Silvi Gilem, Karle Frači, Hosea Martineza, Anjes Letesti, Masima Murua, do Jiržija Kilijana, Benžamina Milepjea, Anželina Preljokaža, Pola Lajtfuta, Dimitrisa Papajoanua… Želim da dodam da mi je Mihail Barišnjikov skrenuo pažnju na reditelja njegove predstave, Alvisa Hermanisa, koji je takođe velika zvezda savremenog evropskog teatra. Priča o nobelovcu Brodskom biće nešto do sada neviđeno na našem festivalu!

Jeste li se od početka nadali, sanjali možda, da će BFI dostići novu poziciju vodeće plesne manifestacije, s obzirom na to da Srbija nikada nije bila mesto gde umetnost i kultura cvetaju? 
Iskreno, nisam, jer sam pre nego što smo pokrenuli festival planirala da ponovo odem iz Srbije. S prvom edicijom očekivalo se da ćemo se relativno lako nametnuti u regionu, jer nije bilo konkurencije, ali da će „Beogradski festival igre“ za samo nekoliko godina postati jedna od najprestižnijih smotri umetničke igre u svetu, čiji se kalendar s nestrpljenjem očekuje, nismo mogli ni da sanjamo. A dogodilo se. Iza svakog aplauza, međutim, kriju se stotine sati rada, mnogo energije, upornosti i odricanja. Nekada se zapitam da li mi je to zaista bilo potrebno. Radost valjda nije stanje koje prati inteligentne ljude.

Da li bi baka, koja je, kako ste jednom rekli, želela da budete balerina, bila ponosna na to što ste postigli?

– Bila bi ponosna, ali ujedno i mnogo tužna što se toliko nerviram, što nemam vremena da uživam u sebi i svojoj porodici, naročito u odrastanju svoje dece, i što s mojim kontaktima i znanjem ne provodim život lepše i pametnije.

Dok se ovde 90-ih repovalo uz MC Hamera, niko nije ni slutio da je u njegovom plesnom timu beogradska balerina. Kako vam danas izgleda to iskustvo? Da li je teže igrati s MC Hamerom ili biti deo ekipe „Gipsy Kings“?
Sve su to bila divna iskustva, ali i mogućnost da se plati stan i dobro živi u čudesnom Njujorku početkom devedesetih. Prijateljstvo s članovima grupe „Gipsy Kings“, naročito s delom familije Bučiki, koja živi u francuskom gradu Arlu, traje do danas. Oni su me upoznali sa Šarlom Aznavurom i mnogim drugim slavnim ljudima iz sveta muzike i politike, ali i priredili neke nezaboravne trenutke.

Koliko je u Evropi, pa i kod nas, jaka ta takozvana ruska tradicija klasičnog belog baleta, a koliko je postigla moderna igračka škola?

– Ruska baletska tradicija je jaka u Rusiji, u nekim zemljama koje su pripadale SSSR-u, kao i u delu zemalja koje nemaju svoju baletsku tradiciju, a ni hrabrosti ili inicijative da pogledaju šta se to danas dešava na svetskoj baletskoj i plesnoj sceni. Francuska i Italija, kao kolevke klasičnog baleta, prava su riznica fantastičnih produkcija, baš kao i Velika Britanija, Holandija, Danska i Nemačka… Kada pogledate decu iz ruskih škola, shvatićete zašto ima onih koji zagovaraju da balet postane sportska disciplina. Kvalitetne evropske i američke škole proizvode baletske umetnike, a ne gimnastičare u baletskim patikama. Iako se u mnogim sredinama poštuje metoda ruskog pedagoga Agripine Vaganove, bogatstvo stilova i koreografskih rukopisa, kao i zahtevi koji se danas stavljaju pred profesionalne igrače uveliko utiču na rad baletskih škola u kojima se moraju razvijati široko umetničko obrazovanje, baletska pismenost i vladanje svim stilovima klasične igre, ali i osvešćenost tela kada je reč o svim pravcima u kojima se razvija savremena igra. Za razliku od ruske škole, koja nimalo nije napredovala, Kinezi su bili otvoreni prema Zapadu i dovoljno mudri da prihvate promene.

Gde vidite nas u odnosu na svetsku plesnu scenu?

– Ne vidim nas, nažalost. Ali postoji jedan igrač koji nas je sve nedavno iznenadio svojim prvim koreografskim radom. Reč je o mladom Milošu Isailoviću. Očekujemo njegovu novu celovečernju predstavu „Stranac“ u produkciji Nacionalne fondacije za umetničku igru. 

Iako je s vama bio suosnivač BFI, postoji anegdota da je vaše prijateljstvo s rediteljem Nebojšom Bradićem građeno u antagonizmu i vremenu kad niste govorili jedno s drugim. Šta je u toj „urbanoj legendi“ tačno, a šta je prepričavanjem preuveličano?

– Urbane legende i postoje da bi u svakoj novoj interpretaciji dobile poneki novi stih. 

Koliko vam je preduzimljivi duh predaka juvelira pomogao u bavljenju umetnošću? Da li ste nasledili i ljubav prema nakitu?

– Ljubav prema nakitu sam svakako nasledila, ali i instinkt privatnika, trgovca. S druge strane, u vreme u kome su moje čukundede i pradede živele, juveliri su bili umetnici, a ne samo trgovci. Ima mnogo toga što se može pripisati genima.

Da li ikada pomislite da je država možda mogla da osmisli plan denacionalizacije sa strategijom kako da se lokacija radnji na Terazijama adekvatno nadomesti?

– Više ne mislim, jer i kada bih uspela da vratim sve ono što je oteto, ne bih mogla da izbrišem bol i suze, kao ni da vratim život onih koji su tu imovinu stvarali. Zato čekam da nam se dogodi država, i prkosno gospodarim jednim minijaturnim komadom neba nad Dorćolom. Malo je onih koji mogu da odu u „Arhiv Beograda“ i tamo pronađu rukopise, pisma, ugovore, pravne spise, planove i detalje iz života svojih predaka. Alal vera svim došljacima, ali dopustite mi da budem ponosna što sam iz Beograda.

Jednom ste rekli da biste voleli da vaše ćerke Dora i Zoi „na vreme odu odavde, jer niko više ne može da vas ubedi da sreća i budućnost stanuju u zemlji baraba i starleta“, da li i dalje mislite tako?

– Nažalost, ako se nešto ozbiljno i brzo ne bude promenilo, nećemo moći, a ni želeti da zaustavimo svu pametnu i obrazovanu decu da ne odu. Ono što svakako ne valja jeste što taj talas kod nas traje mnogo dugo. U poslednjem veku grčke istorije desio se jedan svetski rat, jedna vojna hunta, jedan zemljotres i ova nedavna kriza. I to su bili vetrovi koji bi poterali neke mlade i hrabre ljude u Ameriku, Australiju, Kanadu… Međutim, kod nas uragan stalno odnosi najbolje, najpametnije, najškolovanije, koji, za razliku od Grka, ne žele nikada više da se vrate. Da, ja ne verujem da sreća živi u Srbiji, ali već 15 godina uporno i profesionalno radim na mogućnosti da se ta slika i gorak ukus neukusa promene. Znam da ima još mnogo ljudi koji stvaraju i čine dobre i lepe stvari, pa ponekad poverujem da su promene moguće, baš kao i da je nakon ovoliko zla i haosa šteker za pravdu i razum nadohvat ruke.

Pročitajte još:

Od afričkih plemena do Done Karan

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Milan
3.10.2016.

Intervjuisite nekog priznatog iz baletske branse a ne nju samoprozvanu!

User
Nadja
3.10.2016.

Steta sto gospodja sebi dozvoljava da komentarise rusku skolu, istu onu koja se predaje i u baletskoj skoli "Lujo Davico", koju je zavrsila jedva sa dvojkom. Nikada nigde nije igrala, niti ima bilo kakva profesionalna iskustva po pozoristima i trupama. Baletski svet je se stidi. Inace svako za velike pare koje dobija moze da dovede koga hoce, tako i Barisnjikova. Toliko.

Vidi sve komentare