Ljudi
moja-kafica
moja-kafica
ljudi/4.01.2018.

Bajka o letenju i bombama

ljudi
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

Životi mnogih ljudi odvijaju se u velikim amplitudama , ali se retko dotiču ekstrema, kakva je putanja Vojislava Blaževića. Kao jedan od pionira paraglajdinga u SFRJ, dosezao je „neopisiva stanja“ ushićenja, dok je kao osumnjičeni za terorizam aktiviranjem bombe u predgrađu Zagreba, iskusio ovozemaljski pakao nepravde i zatvora.

Euforija, zanesenost, žar, očaranost i drugi vidovi sreće postali su deo njegovog bića kroz skoro tri decenije letenja, a ozlojeđenost, bes, očaj i slične emocije beznađa, bledele su nakon izlaska sa robije. Da bi se sada jedva nazirale, obojene uvek prisutnim humorom, njime i vidanim.

Zato mu nedavni trenutak oslobađajuće, pravosnažne presude, četiri godine nakon sudskog procesa, ne donosi duševni mir, jer ga već ima.

Iako je zvanično dobio pravdu, Voja je svestan da se jednom okaljano ime teško čisti od kaljuge. A da su svi koji ga poznaju u dušu, oduvek i znali da je nevin.

Jer spada u one čiji se karakter veliča rečima da „ni mrava ne bi zgazili“

Da, podići će tužbu zbog maltretmana u zatvoru, i zbog suđenja nalik farsi, ali čisto kao opomena društvu na ono u šta ono ne sme da se upusti.

Vinovnicima je gotovo oprostio. Nema vremena da se bakće sa ružnoćom i talogom.

ISPUNJEN SAN O LETENJU

Rođen u Smederevu 1959. godine, danas živi u malom mestu Gmundu, kraj Minhena. I, što je bitnije, podno brda Valberga sa kog poleće kad god se pogodi dobar vetar sa pauzom u arbajtisanju.

Ljubav široka poput empatije, izdigla ga je u sfere teško dostižne smrtniku. Osim ako nije paraglajderista.

„Svom snu o letenju počeo sam da se približavam skokovima padobranom. Međutim, znao sam da to nije ono pravo i pre no što su me odatle praktično otjerali partijskim ucjenama po klubovima“, Voja počinje svoju ispovest, protkanu tonom sprdanja.

Moram da priznam da me podilaze žmarci prijatnog uzbuđenja dok slušam nekad nam bratsku ijekavicu.

Paraglajding se u Jugi bio tek zapatio tih 80-ih prošlog veka, premda ni „vani“ nije bio mnogo popularniji. Nikog od šačice letača Voja nije poznavao, ali je prosto znao da će mu ovaj ekstremni sport leći sudbonosno.

Kupio je krilo i sedište, jer se u doba „svetog Anta Markovića“ početkom devedesetih, dalo po nešto i prištedeti, i krenuo da trčkara po poljanama. Ne bi li ga tako stvoren vrtlog vinuo ka nebesima.

Slaba vajda, za polet ti treba ili čuka na visini, ili naprava zvana vitlo za šlepanje paraglajderista i padobranaca.

Tad je sreo Igora Bugarinovskog, već ikusnog letača uz čiju podršku se otisnuo sa litice. Igor mu je preneo oprez prema višnjim pojavama, jačim od svake volje čoveka. „Bojao sam se u početku, a da budem sasvim pošten, nije mi svejedno ni sada“, Voja je iskren, kao i kad kaže da se njegovo učenje svodilo na „dva koraka naprijed, a jedan nazad“.

„Ko poštiva majku prirodu i granice svojih mogućnosti, taj brzo shvaća da je bolje plakati na zemlji što nisi u vazduhu, nego obrnuto“, poentira ono što je i iskustveno prozreo.

Zato se nekako ustrojio da pored dobrog, čvrstog krila, uvek pri sebi ima dva rezervna padobrana, a da za drugu opremu ne mari posebno. Što se u par navrata pokazalo kao ne naročito pametno.

„Kako se osećaš kad poletiš“, pitam, očekujući uobičajena naklapanja o slobodi, veličanstvenosti pogleda iz ptičje perspektive, miru koji te svog obuzima... Ali Voja oduvek tvrdi da je to stanje „neopisivo“, pa onog ko ga takvo šta upita, pozove da se sam oproba.

Zbog toga sada ima skoro 3.800 tandem letova, od čega oko 2.100 sa pripadnicama lepšeg pola, pa može i da citira opis tog neizrecivog. „To je bolje od seksa“, najprikladnije je tumačenje paraglajdinga, na koje se ponekad poziva.

„E, pa lipa moja, nisi se ti sa pravim seksala“, Voja ponekad uzvrati šalom da rasprši mitove i posredno poruči: „Samo ti uživaj i - ne poredi“.

Jer, seks, lake droge, takozvani „fleš“ i drugi ekstremni užici koji bi mogli da vam padnu napamet, ništavni su prema jedrenju padobranom, kako se na srpsko-hrvatskom i hrvatsko-srpskom ovaj sport naziva.

Voli Voja i da se sam otisne, pa i da prkosi promenljivim vazdušnim strujama i kumulolumbusima, ali mu najviše godi kad to „neopisivo“ podeli sa drugima.

Voja je, rečju, drugarčina, pa nema kontinenta gde nema pregršt obožavatelja, u smislu prijateljske bliskosti. Mnoge je kontakte ostvario poslovno, jer je od tandem letenja dopunski zarađivao, ali se brzo pretvaralo u međusobnu odanost.

Dugo je to trajalo – teška sedmica na poslu u telekomunikacijama, a onda vikend kao raspust, po količini impresija. Vikend se nekad protezao i na više dana, kad je bio skopčan sa takmičenjima. Gde čovek poput Voje leti ne da pobedi druge, već samog sebe , i još više - da se zabavi.

Nekad sudbina dodeli mnogo više od očekivanog, ali, mora da si ga podsvesno tražio. Čisto da se proveriš.

LETENJE MEĐU LAVOVIMA

Jednom je, tako, Voja leteo u Južnoafričkoj Republici, u jednom tamošnjem nacionalnom parku. Što bi značilo da je u tih pedesetak kilometara putovanja mogao da (sa sigurne distance) promatra krda divljih životinja u svom prirodnom ambijentu i naturalnim navikama.

Zagledan i zadivljen, tek je dockan primetio da mu je „krepao“ GPS, kao i radio-stanica (tipično za Balkanca, komentariše), a da od buljuka skupa poletelih paraglajdista vidi samo jednog. Austrijanca Bruna. Malenog na obzorju.

Stoga ga je i sledio, pa kad Bruno stao da se spušta, i on se za to odlučio, usput spazivši čopor lavova kako dremkaju na žezi.

Žega ga je na tlu podsetila i da nema vodu.

Dovukavši krilo do Austrijanca, shvatio je da tu neće biti bogznakakve komunikacije. Voja je „njemački znao na nivou filmova – halt, papiren, partizanen“, dok je Švabo engleski tek natucao.

Sasvim dovoljno, ispostavilo se, za kovanje plana o pokretu u pravcu suprotnom od lavova. To da ih izabrani put ne vodi do cilja, spoznali su bitno docnije, jer ni njegovom sapatniku nije radila neophodna tehnika.

Znali su u teoriji da se u savani treba bojati jedino zmije, dok druga divljač u strahu odstupa od čoveka. Što ne znači da se ne bi sledili kad nešto zašuška iz nepreglednog šipražja.

Danju još đene-đene, al’ ubrzo se spustio mrak, koji na tom kraju Kugle traje tek nešto kraće no dan.

Austrijanac je odlučio da će da „šlafen“ i popeo se na jedno usamljeno drvo. Voja je tu najdužu noć u životu, za šta je dugo posle držao, započeo na zemlji. Kao sa živcima stameni stražar.

A onda je nešto iz trave preteće zadisalo, pa se i Voja našao na drvetu.

Spavali su koliko im je dozvolilo konstantno zavijanje hijena. Dehidrirani na onoj vrućini, kao „šunka u pušnici“.

Ili u carstvu divljine, kao plen „na tacni“.

Uveliko je već bilo svanulo, a dvojica drugara, spojenih do groba egzotičnom nezgodom, i dalje su džedžila na drvetu. Tek oko 10 – 11, pronašli su ih spasioci, i pokupili helikopterom.

Našli bi ih i mnogo ranije, da su zapalili vatru, od koje se boji svaka zverka, osim nosoroga. „A ja sam se baš nosoroga plašio“, smeje se Voja, ali možda šalom krije da je zaboravio upaljač.

Leteo je taj i u oprečnim „uvjetima“, na Himalajima. Obišao je na pogon energije vazduha razna mesta u „48 država svijeta, računajući i sve ex-Yu republike“ ( opet se smeje). U srcu gajio bratstvo i jedinstvo, i ovu ideju i praktično sprovodio.

I sve tako, do kraja januara 2013. godine.

NA POGREŠNOM MESTU U POGREŠNO VREME

„Nakon Nove godine, u evropskim radnjama paraglajding opreme veliki su popusti, pa sam s kolegicom rešio da trknem do Njemačke i svašta pokupujem, a od toga ponešto i prodam“, Voja nas postepeno vodi ka najnižoj koti svog bivstvovanja.

U svrhu što uspešnijeg posla, poneo je 16.000 evra, ali se na putu do zbornog mesta setio da nije poneo vozačku dozvolu (što ni za svakog Balkanca nije baš tipično).

Vratio se kući, i dogovorio drugu lokaciju sastanka, što pominje da potkrepi frazu da u životu ništa nije slučajno.

Bila je to autobuska stanica gradskog prevoza.

Voja je seo na obližnji zidić, kad je naišla neka cura s kojom je zapodenuo razgovor. „Da li ste čuli za eksploziju pre neki dan u Podsusjedu“, očito je još bila pod „dojmom“, čim joj je to bila prva tema nakon „je l’ prošao autobus“ i „imate li cigaretu“.

Niti je bilo šta čuo, nit’ video, a kad zaspi, „mož’ ga nositi“, tako joj je odgovorio na ničim izazvano pitanje. Prekognitivno i proročko, videće se.

Ona se potom pridružila paru koji je došao na stanicu, a on ostao da sedi, dokono.

Kad na drugom zidiću primeti kako neke žice vire iz betona. Radoznao, ali i rad da od te žice napravi privezak, što je davno naučio, krene da ih čupa iz zida. Na kraju čitavog spleta nalazila se čudna naprava oblikom ragbi lopte, pa se Voji „uključi alarm“.

„E, ljudi, ja mislim da je ovo bomba, hajmo se maknut’“, uzviknuo je da upozori ostale.

A možda se ne bi toga ni setio da nije bilo priče sa onim curetkom o nedavnoj eksploziji.

Odmah reši da javi gorskoj službi, čiji je broj jedino imao, kad s druge strane - policija.

Ovo danas čita kao znak sudbine, a tada nije ni imao vremena da razmišlja, kad eto i drugog znamenja budućeg raspleta.

Ka stanici je mileo autobus, a vozač je u mimohodu, ne zaustaljajući vozilo, u pravcu Voje napravio grimasu i besčujno rekao „buuuum“. Ili se to dalji košmar poigrao sa Vojinom memorijom.

Ali tad je bio još (koliko-toliko) pribran, pa rešio da se odatle odmakne. Setio se da bi bio krajnje sumnjiv da ga policija ovde nađe sa 16.000 evra u pretincu ruksaka.

Pravo „bum“ nije ni čuo, sve mu se u trenutku pomrčilo. Bomba je bila stvarna i stvarno je prasnula.

Osvestio se u zatvorskoj bolnici, morila ga je žeđ, gora od one afričke.

Oseća da je čitav, osim što je malo nagluv, ali mu u glavi ništa nije čisto. Niti mu je jasno da li je to što se zbiva, san ili neporeciva stvarnost.

Sledeća dva dana proveo je u bunilu, i eto ga već u sudnici. Pod optužbom da je podmetnuo ne samo tu eksploziju na autobuskoj stanici, već i onu koju je pominjala ona cura, a bila navodno povezana sa napadom na jednog hrvatskog tajkuna, izvesnog Hrvatinčića.

Prišili su Voji i treću bombu, na pruzi, dva dana pre detonacije u kojoj je sam nastradao.

„Slabo mi je od tih laži, pa sve mislim – ma, ovo je ružan san iz kojeg ću se uskoro probuditi, sigurno“, takvom zaključku bi išlo u prilog i to što nije dobio advokata. I to što Vojina žena nije bila „nazočna“.

KLEVETE, VEZIVANJE I MUČENJE U ZATVORU

Međutim, on je još uvek bio suviše ošamućen da bi ove kafkijanske detalje i primetio.

U svakom slučaju, vratili su ga u bolnicu, gde je za njega bio nadležan jedan stražar, „pitbul, psihopata“, imenom Ivan.

Nešto mu je stalno dobacivao, ružno, biće, naslutio je Voja po izrazima lica. U ušima mu je još tutnjalo, pa nije mogao da ga čuje.

I, kad bi zatražio da mu ovaj ponovi šta je rekao, „pitbul“ bi ga opajdario pendrekom. I udarce ponavljao.

„Jel’ sad čuješ“, urlao je, a Voja bivao sve jadniji.

Kad ga je priteralo na malu nuždu, zamolio je za gusku, što mu je „pitbul“ uskratio.

Naglašavajući da je on „gospodar“ tih metalnih posuda za olakšavanje, nameravao je da Voju što više ponizi. A epitetima „teroristo“ da ga otrezni i,valjda, „opravda“ tretman.

Bezočna laž izgovorena sa mržnjom, ostavila je dubljeg traga no podlivi i druge ozlede od batinanja.

Kad čoveka dotle doteraš, na rub „biti ili ne biti“ u kontekstu dostojanstva, odlučuje se za jedino preostalo oružje, ako je dovoljno lud i hrabar.

Voja očito jeste takav, čim je posegnuo za poslednjom alatkom nemoćnih - štrajkom glađu.

Ništa nije jeo 60 dana i izgubio 35 kilograma.

Srećom po Voju i dignitet sistema, nisu svi bili kao „pitbul psihopata“, niti kao javna tužiteljica. Psihijatrica i medicinske sestre svojski su se trudile da ga održe u životu sprovodeći ga na infuziju (ironično, na čuvenoj zagrebačkoj klinici Rebro).

„Ako sam do tad mislio da je batinanje strašno, tad sam uvidio da ima i strašnijeg“, kaže. To „strašnije“ je višednevno vezivanje za krevet, čvrstim remenjem.

Sputanost tela do bola svake koščice, a o duševnoj patnji u iskonskoj težnji za pokretom, da i ne govorimo.

I, dalje, u godini pritvora, psihijatrica se trudila „da ga iščupa“. „Kad se dokaže da si nevin, nizašto nećeš vrijedit’“, ovako ga je sokolila.

U zatvoru, s jedne, većinske strane – „najveći šljam na Planeti“.

“Robija to ne popravlja, već još jače gura u sferu odakle nema povratka“, definiše.

S druge, manjina poput Voje, ovde zalutala greškom sistema i njegovih poluga.

„Da se razumemo, svima je njima teško, i zatvorenicima, i osoblju“, po ovom se vidi da je Voja oprostio.

Ali, o tome kako mu je stvarno bilo u zatvoru, posvedočiće dnevnik koji je redovno vodio. Živi bili, čitaćemo ga u jubilarnim izdanjima!

Ali, šta je tačno bio splet okolnost usled kojih je označen kao terorista, Voja i danas  može samo da pretpostavi.

A svodi se na fakat da je svakom lošem ustrojstvu potrebno „žrtveno jagnje“ da stvori privid funkcionisanja.

Siguran je, u meri koju dozvoljava fizika, da je zahtev da baš on bude to jagnje (za klanje), stigao „odozgo“, sa političkog vrha.

Jedini svedok optužbe regrutovan je iz mulja partijskih prišipetlji. Tamo neki vozač, koga je Voja video jednom-dvaput u životu, tvrdio je da mu je on „priznao da ima pištolj“. Kao i da se hvalisao da je deo kriminalne, antidomoljubive organizacije.

Ipak su nad zahtevima „odozgo“ i klevetama, prevagnula svedočenja Vojine žene, prijatelja, one cure sa kolodvora, još dvoje koje je onomad video u magnovenju i jedva ih se setio...

Tajkun Horvatinčić je dao iskaz da nema pojma ni o kakvoj eksploziji koja se, navodno, dogodila na njegovom posedu. Javna tužiteljica kao da je to prečula, pa je u zapisnik ušlo da je Voja izvršio napad koji se zapravo nikada nije desio.

OSLOBAĐANJE NEVINOG I POVRATAK U SLOBODU

„To je bila čista izmišljotina tužiteljice, a moguće je i da je dobila uputstvo od Ranka Ostojića, tadašnjeg ministra unutarnjih poslova, koji me je proglasio počiniocem i pre podizanja optužnice“, Voja slaže kockice.

Sutkinja je na osnovu svega izloženog zaključila da se Voja naprosto našao „na krivom mjestu u krivom momentu“.

Kao najkrvoločnije u tom procesu nalik lošem „kazalištu“, Voja ipak pamti novinare, a posebno TV reportera Mislava Togunala, kao i „lažnog prijatelja“ Jerka Odžaka.

Lešinari, medijski poslenici, zavijali su poput hijena iz afričke pustolovine – te on je vojno lice, osvedočeni neprijatelj Hrvatske. Glodali kosti i dok je plen još bio živ.

I mučki (uglavnom) ćutali, kad je Voji stigla oslobađajuća presuda. Vijugavim putem kroz sve istance pravosuđa.

Možda Voja mora da tuži državu Hrvatsku za muke pretrpljene na pravdi Boga, da bi stavio tačku na aveti prošlosti. Ali, biće pre da neće da pusti,  jer „nikada ništa što je jako važno ne pušta ni po cijenu života”. “I uvijek iznova tražim šansu za revanš”, miroljubivi Vojislav sad već zvuči opasno.

Teško mi je da poverujem u njegove skoro pa preteće reči, iako ga ne poznajem lično, već preko skajpa i iz priče moje prijateljice i glavne urednice Goce. Pridružila bih se onima, a verujem da ih je ogromno mnoštvo, što za Voju tvrde da ni mrava ne bi zgazio.

Šta više, pomogao bi mu da poleti (da i mi budemo na Vojinoj razini humora).

I sigurno bi mi se našao kad god bi to bilo potrebno.

Toliko za kraj, nužno skopčan sa novim početkom.



PROČITAJTE NA KALEIDOSKOP MEDIA JOŠ:


STIVEN ŠAPIRO - FOTOGRAF SA VRHA SVETA

MAJK GARSON - NEISPRIČANA PRIČA O BOUVIJU

U JUGOSLAVIJI IZDAJNIK, U SAD HEROJ


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Bojana Blazevic
7.01.2018.

Dobro napisan tekst hvala novinarki

reklama box
reklama box
reklama box