Bojana je bila ćerka prijateljice moje mame i moja najbolja drugarica tih godina. Živela je u salonskom stanu u centru grada i svirala je klavir. Volele smo da jurcamo po parku, bojimo lutkama kosu i povremeno nerviramo njenog starijeg brata.
Jednom, umorne od igre, sele smo u Bojaninu malu sobu i počele da razgovaramo. Ne znam u kom sam trenutku spomenula nešto što ima veze sa Bogom. Možda sam kod kuće pokupila neku frazu, koju sam usputno ponovila tokom našeg razgovora. Možda sam prosto rekla „daj Bože da nam sve lutke do sutra budu riđokose“. Možda sam promrmljala, tvoj brat je bogami, tako lep danas. Bojana, koja je do tada iz dosade udarala nasumice u dirke klavira, naglo se okrenula ka meni i viknula:
- Bog ne postoji!
Bila sam iznenađena ovakvim izlivom besa drugarice, pa sam odmah počela da branim svoju deset godina dugu religioznost.
- Bog ne postoji, kad ti kažem, insistirala je.
Nisam joj dala za pravo i nizala sam nasumice argumente, koji su mi padali na pamet.
- Zvaću sada mamu da ti dokaže da sam u pravu.
I zaista je otišla i dovela mamu, koja mi je pravo s vrata rekla: „Ljubice dušo, Bog zaista ne postoji - potom se vratila u dnevnu sobu i nastavila da čita neki modni magazin.
Počela sam da plačem i ubrzo otišla kući. Ne znam jesam li bila tužnija zbog prve svađe sa drugaricom koju sam volela, zbog toga što su me roditelji slagali o postojanju nekog tamo Svevišnjeg autoriteta, ili što sam se osetila glupo jer sa deset godina tako hrabro branim jedan nepromišljen stav.
- Da li veruješ i u Deda Mraza? - pitala me je posle Bojana podsmešljivo.
I tako sazdani od roditeljskih briga i nebriga, od njihovih stavova i principa, verovanja i nadanja, odemo u svet. Mislimo da nema Boga, jer su nam tako oni davno rekli. Da nema ničega iznad nas, makar to bio i moral, makar to bila i čast (jer ni njihovo postojanje nije još naučno dokazano). I tako neverni, bez „Boga u sebi“ maltretiramo drugove iz razreda, tučemo ženu, ponižavamo slabije, gazimo preko mrtvih da bismo dobili ono što želimo.
U glavi nam odzvanja:
„Pusti ti njega, gledaj sine sebe“, „Šta ti imaš njemu da pomažeš, ima li on mamu i tatu?“; „Moraš ti uvek prvi da udariš. Nemoj da te iznenade“; „Šta plačeš, sram te bilo, dečaci ne plaču“; „Baci to na pod, slobodno i kreni već jednom“...
Kažu da zaista sazri samo onaj pojedinac, koji prevaziđe sve nedoumice detinjstva. Ali, vrednosti koje su nam usađene od strane roditelja se ne prevazilaze, one postaju naši unutrašnji glasovi, naše istine.
Nisam još uvek roditelj, pa mogu samo da naslutim koliko je to zahtevna dužnost. Naročito u vremenu kada je sve intenzivno i virtuelno i kada deci retko možete da ukažete na primer poštenog i uspešnog čoveka. Profesori i lekari se voze tramvajem, a laktaši i prevaranti žive svoj holivudski san. Pitanje je da li su svi roditelji svesni koliku odgovornost imaju? Svi oni koji drže za ruku te male ljude koje šetaju parkom. Male ljude koji će sutra postati nečiji prijatelji, neprijatelji, ili supružnici. I da li ih uopšte zanima budućnost svih nas ili samo budućnost sopstvene dece?
Ne znam šta je danas sa Bojanom. Možda luta ulicama nekog drugog grada i ne misli na Boga. Možda ima već dvoje dece koje uspavljuje lupkajući po dirkama starog klavira. Ali ako ovo čita, neka zna, da i danas možda pomalo verujem u Deda Mraza.
PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI NA KALEIDOSKOP MEDIA:
Komentari