kolumne/3.09.2018.

Sunovrat mog komšije Koste Trajkovića

  • Sanja Vučetić
Autor fotografije:
Piše: Ljubica R. Kubura

Imala sam jednog komšiju, zvao se Konstantin Trajković, ali smo ga svi u kraju zvali jednostavno Kosta. Lepa su ta dugačka, zvučna imena, ali ko još hoće da se muči sa takvim jezičkim komplikacijama, dok te doziva? Osim možda žene kad je ljuta.

Naš Kosta, nažalost nije imao ženu. Živeo je u mojoj zgradi, na trećem spratu u stanu broj 19. Imao je svega pedeset godina, nekoliko ružnih navika i neopisivi strah od smrti. Nije imao prijatelja, do jedne mačke koju je, prema sopstvenoj tvrdnji, pokupio na putu do lekara. Kosta je bolovao svakodnevno od različitih tipova karcinoma, a često je preživljavao i udare raznih vrsta - od srčanih do moždanih, a i mnogih drugih moglo bi se reći. Viđala bih ga kada bih prolazila kroz dvorište, pri povratku sa posla, kako sedi na klupi i priča sam sa sobom. Živi su bili ti njegovi razgovori, mahao bi rukama, pravio bolne grimase, a ponekad bi se i smejao. Posle nekog vremena, čula sam da su Kostu odveli u bolnicu. Tamo ga nije poslao ni srčani udar ni karcinom, već komšija sa drugog sprata. Žalio se (gde treba) da je Trajković „sa uma sišao“, pa su jadnička odveli u Lazu. Kasnije sam saznala da je pričao kako se vrlo često viđao sa svojim dobrim prijateljem, pesnikom Vladislavom Petkovićem Disom. Nekad se i sam predstavljao kao pesnik iz Zablaća.

Mama mi je pre neki dan rekla da joj je Kosta u liftu kazao „gospođo, ovo je postalo nepodnošljivo. Dis tvrdi da mu je moj daleki predak uništio porodicu“. Bila je, šokirana. A moja mama je kao lekar, čula svakakve ispovesti. Nakon toga ga nije više videla. Šta god da je mučilo Konstantina Trajkovića, sada je sa njim u duševnoj bolnici, u kojoj ga, koliko sam čula, niko ne posećuje. Osim verovatno pesnika Disa.

Kasnije nam je komšija, koji ga je tamo i poslao, pročitao beleške Kostinog lekara. Kako je do njih došao, sam Bog zna.

"Nema interesovanje za okolinu, iako naizgled dobro raspoložen. Pokazuje se vrlo nelogičan, način izlaganja mu je konfuzan. Iz svega iznetog može se primetiti postojanje izraženog straha od smrti. Čist je, slabo jede, kako navodi samo tečnu hranu zbog straha "da se ne udavi", loše spava. Vremenski dezorijentisan. Izjašnjava se kao pesnik Vladislav Petković Dis". 

- Vidite!- uzviknuo je komšija. On je stvarno lud! 

Možda vas zanima nastavak ove priče. Možda i ne. Svakako ga nećete čuti. Zato što je komšija Kosta, ujedno i glavni junak mog romana koji niko neće da objavi. Zvala sam na desetine izdavačkih kuća, od nekih nisam nikada dobila odgovor, a oni koji su odgovarali, uvek bi na pristojan način, rekli kratku i često tužnu reč „ne“. Prijatelji i kolege koji se bave sličnim „hobijima“, sugerisali su da roman objavim o svom trošku, podelim ga dragim prijateljima i stavim u vitrinu, po mogućstvu- staklenu. Čak sam se sa urednikom jedne izdavačke kuće našla na piću, kako bismo razgovarali o mom rukopisu. Na kraju smo razgovarali o mnogo čemu, osim o rukopisu. Jer je odgovor takođe bio vrlo kratak- „ne“.

Suština ovih redova nije elaboracija o doživljenoj narcističkoj povredi, jer moj rukopis, eto, neće niko da objavi. Nego više pitanje, šta se dešava sa književnom scenom u Srbiji? Da li se promenila čitalačka publika ili izdavaštvo? Ili i jedno i drugo. Možda je „instagram ubio knjigu“, kao što je nekada televizija ubila radio. Jasna mi je i priča oko nedostatka materijalnih resursa, pošto sam često dobijala i takva objašnjenja. Ne pričam protiv kvaliteta aktuelnih domaćih pisaca, ali je moja najveća bojazan - da li ćemo ikada imati drugog Ivu Andrića? Mešu Selimovića? Crnjanskog? I ukoliko ih budemo imali, da li ćemo znati da ih prepoznamo? Da li ovo vreme uopšte može da stvori Milutina Uskokovića? Da li će neki budući Milutin Uskoković  biti odbijen zbog toga što nije afirmisan autor (pa kako da postane), što neće doneti profit (jer se njegov rukopis ne čita pod suncobranom), ili što jednostavno nemaju novca (ili ne za sve).

Što je najgore, čini mi se i da smo sve bliži vremenima kada će Dostojevskog čitati samo profesori književnosti. Buduće generacije, ili već ove sada, pitaće se gde se pritiska nekst pejdž kada knez Lav Miškin razgovara sa Nastasijom Filipovnom. I meni su brižno savetovali da ne pišem obimne romane, jer - „ko će to da čita Ljubice?“.

Ne mogu da pišem o stanju u srpskom izdavaštvu, jer je to kompleksna tema o kojoj ne znam puno. Problem o kojem govorim, može se posmatrati i iz ugla vremena u kojem živimo, zemlje u kojoj živimo, stanja u čoveku i stanja izvan čoveka.

Ali umesto da na kraju citiram onu Andrićevu „sve su Drine ovog sveta krive“, citiraću možda nešto što više priliči mom raspoloženju kada je u pitanju ova tema. Reč je o rečenici koju izgovara Ljuba Tadić, u ulozi majora Kursule - „E Drino, j… ti…“. Dodala bih samo i seme i pleme i zvezdu Danicu.


PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI NA KALEIDOSKOP MEDIA: 

MIHAILO MEDENICA

DRAGOLJUB DRAŽA PETROVIĆ

TEOFIL PANČIĆ

MILICA PILETIĆ

LJUBICA R. KUBURA







POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box