kolumne/13.08.2018.

Gospodine Kavaja, jeste li Vi ubica?

  • Sanja Vučetić
Autor fotografije:
Piše: Ljubica R. Kubura

Moji novinarski počeci i nisu bili tako slavni. Sećam ih se ipak sa nekom setom, jer su, kao i svi prošli događaji, ovenčani slavom koju im surova sadašnjost nikada ne bi priznala.

Preda mnom su se nizali razni zadaci i izazovi, koji su bili utoliko specifični, jer su moji počeci bili vezani za tabloidno novinarstvo.

Urednici su me tako, jednog sparnog, avgustovskog dana, obavestili da idem u Narodnu skupštinu. Puna poleta sam pakovala u torbu svesku i diktafon, nadajući se da će mi zadatak biti da intervjuišem nekog političara i postavim mu seriju neprijatnih pitanja. Završila sam ipak u skupštinskom foajeu, tražeći Velju Ilića.

- Gospodine Iliću- jedva sam izustila.

- Reci, mala.

- Da li je istina da imate nove zube i da ste ih platili nekoliko hiljada evra?

Nakon toga sam trčala nazad u redakciju, jer me je šef Nove Srbije ubedio da se neću još dugo tako lepo smejati. Od tada sam imala mnoštvo zubobolja. Mislim, da me je stigla kletva.

Intervju, koji sam toliko dugo iščekivala, došao je vrlo brzo na red. To je bio moj prvi intervju i bila sam prilično uzbuđena. Razgovarala sam sa tadašnjom ministarkom za dijasporu, Milicom Čubrilo. Pričali smo o projektima, planovima, njenom životnom putu, obrazovanju i detinjstvu. Sutradan sam pojurila u prodavnicu i drhtavim rukama platila novine. Na naslovnoj strani, smejala se ministarka, a ispod slike je pisalo „SA ĐELIĆEM IMAM DVOJE ILI TROJE DECE“. Tu noć nisam najbolje spavala.

Sećam se i razgovora sa Nikolom Kavajom. Upitala sam ga:

- Gospodine Kavaja, jeste li Vi ubica?

- Mala, nemoj mnogo da lupetaš i reci svom ocu da me pozove.

Cela redakcija mi se smejala. Šta jedna balavica zna o Josipu Brozu i Nikoli Kavaji. Baš ništa, da budem potpuno iskrena.

Kolege iz sportske redakcije dali su mi jedanput broj od jednog od vođa navijača Zvezde, da bih ga pitala da li će praviti nerede u gradu, nakon „jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova“. To je bio važan dan, kada sam se, po sopstvenom ubeđenju, upustila u vode istraživačkog novinarstva.

- Gospodine Šavija, dobar dan- rekla sam.

- Hoće li biti haosa na ulicama?

Ostalo je, kao što znate, istorija.

Moje prvo dežurstvo u redakciji Crne hronike, takođe se završilo neslavno. „Obično se ništa ne dešava“, uveravali su me. I dok sam pila limunadu očekujući jednu mirnu noć u redakciji, javili su mi da se odigralo trostruko ubistvo u Mirjevu. Jurcala sam po tom beogradskom naselju, tražeći sagovornike i informacije. Sve što sam saznala stalo je u: „i onda je ubica nestao i zakoračio u mirjevsku noć“. Nema potrebe da vam objašnjavam, da sam na kolegijumu narednoj jutra bila pošteno izribana zbog umetničke slobode i novinarskog promašaja.

Najviše ipak žalim, što Momu Kapora nisam lično upoznala, već smo razgovarali telefonom. Mnogi su mi tih dana spuštali slušalicu, ali ne i Kapor. Zvala sam ga za komentar nakon hapšenja Radovana Karadžića, koji mi uopšte nije bio jasan dok sam ga zapisivala na hartiju. Nakon izgovorenog „doviđenja gospodine Kapor“, shvatila sam poruku.

Tih dana me je koleginica, inače fotoreporter, zamolila da joj budem model za neku kampanju. Trebalo je samo da me fotografiše dok grlim betonski stub na Terazijama, koji je bio oblepljen raznim reklamama.

Već sam i zaboravila na taj događaj, a onda sam kroz prozor autobusa, vozeći se na fakultet, videla bilbord na kojem je bila moja slika na kojoj grlim baš taj stub. Ispod je pisalo:

„Izbori su nalik orgazmu, previše se očekuje“. 

Isto tako je i u novinarstvu, pravo da vam kažem. Mnogo seksa, ali malo zadovoljstva.

PROČITAJTE JOŠ: DRAGOLJUB DRAŽA PETROVIĆ - JUGONOSTALGIJA ILI "GREOTA MLAD ČOVEK"

 

 

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Jo
5.11.2018.

Hahaha, bravo, lepo mi popravi dan!

reklama box