moja kafica
moja kafica
kolumne/11.12.2017.

Njihov je nedostatak telesni, a naš?

  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Mihailo Medenica


Tiho i bez naročite pažnje prošao je i njihov dan, baš kao što oni prolaze našim danima - osobe sa invaliditetom!
Zapravo, prošao je pompezno, politički izrabljen do besramlja, ali suštinski minuo je tiho i bez naročite pažnje, jer ništa se u njihovim životima promenilo nije, jer oni su osobe sa invaliditetom, a mi smo oni sa hendikepom!

Imam ih mnogo među prijateljima, i ponosan sam na njih a to u suštini i jeste njihova najveća muka- taj ponos kojim ih vazda ističemo čineći da ih ponajmanje u životu sputava njihov telesni nedostatak, jer njihov invaliditet smo- MI!
Dok god imaju taj jedan dan posvećen njima - neće imati godine!
Dok god tog jednog dana setimo da postoje, da su deo nas a ne mimo nas i da je lakše životom sa nedostatkom negoli da ti život bude nedostatak - zaludu taj dan kada se smilujemo na njih i kada za nas nisu “bogalji”već osobe sa invaliditetom!

Da se ne lažemo, tog dana se smilujemo na njih koliko god se trudili da izgleda kako ne gledamo na te divne ljude kao bića Bogom kažnjena i predodređena da svoje “grehe” ispaštaju doveka!
Nije li ta odvratna i tako pogana reč “bogalj” istina koje se odvajkada držimo kad pomislimo na one koje je, eto, Bog prokleo i unizio da različtost nose kao venac od trnja i svoj krst ka našoj Golgoti?!
Našoj, dabome, jer na njoj ćemo biti razapeti mi, bezumnici i licemeri koji za osobama s invaliditetom pljunemo tri puno uz ono pogano “daleko bilo”, trudimo se da skreneo pogled u stranu, tamo gde se horizont ne poštapa, ne štaka, ne čita put belim štapom, ne kotrlja točkove invalidskih kolica...

Da, činimo sve to, vazda zahvalni što je dovoljno daleko od nas a opet na dohvat ruke kada nam valja i kada je zgodno potegnuti te nadljude da u našu slavu slavimo njihove nedostatke!
A, istina je, istina je da oni mogu sve što i mi, ali dok god bude postojala ta podela na nas i njih oni će biti lica s posebnim potrebama a mi hendikepirani, jer njihov je nedostatak telesni a naš duhovni!
Mogu sve, pa i više od toga: čuti, videti, potrčati dalje bez sluha, vida, nogu...jer ničime sputani nisu do prredrasudom i usudom da imaju dan u zamenu za godine koje im uskraćujemo!
Tako je, nisu oni uskraćeni ni od koga do od nas, sve dok ne shvatimo: nema nas i njih, već nas koji se vazda moramo naći da im pomognemo kako bismo pomogli sebi!
Njihov je nedostatak, rekoh, telesni, a naš...

Dok to ne shvatimo i ne zaboravimo na tu odvratnu, poganu reč- bogalj, oni će biti lica s posebnim potrebama, ali mi doveka posebna potreba bez ikakvog lica!
Srećan sam i blagosloven što među prijateljima imam osobe s invaliditetom - silni su to ljudi, ljudine!
Naša im je pomoć neophodna, pre svega da uvek znaju kako je njihov život ceo, a za taj dan ćemo lako...
Neka taj dan bude naš kako bismo jednom za svagda shvatili da čoveka čini duša, manjak duše u nama ne mogu pomoći ni proteze, štake, štapovi, kolica...
Dok to ne shvatimo bićemo, ponavljam i ponavljaću- hendikepirani!
Ljudi kojima je pomoć osoba s invaliditetom itekako potrebna...

Pročitajte još: Dragoljub Draža Petrović: Jugonostalgija ili "Greota, mlad čovek!"

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box