kolumne/25.12.2017.

A mi smo pali, druže

  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Milica Piletić

Niko se moj nije rodio u Bosni. Tamo nismo imali ni prijatelje ni rođake da kod njih svratimo kad pođemo na more. Familija i prijatelji živeli su svuda: u Murskoj Soboti, Mariboru, Šibeniku, Makarskoj, Skoplju, Ohridu, Titogradu, Kikindi, Putincima, Kragujevcu, Nišu... Zalud smo svraćali u Sarajevo kad tamo nismo znali raju. Bosna je bila onaj komadić koji mi je nedostajao da budem u potpunosti Jugoslovenka. A onda, kada sam ga konačno pronašla, počeo je rat i Jugoslavija se raspala. Taj komadić Bosne zapravo je našao mene u sred Beograda, u jesen 91 - došao kao da studira, pa ostao.

Upoznali smo se u pozorištu na Krstu gde je radio, a ja dolazila da gledam predstave. Zabavljali smo se pola godine i kusur, s tim što se kusur protegao na još nekoliko godina povremenog viđanja. Moja Prošlost je inače iz Bosanskog Novog na Uni koji se sada zove Novi Grad. Dvadeset godina nisam imala pojma gde je, da li je uopšte živ, a onda smo se u decembru 2013, sreli u tramvaju broj dva i kao, toliko smo se promenili da nit ja prepoznajem njega, niti on mene. Došla sam kući, napisala pesmu u kojoj on pogine na kraju i kao nikad se više nećemo sresti... Objavila sam je na FB, pokušala da ga opišem stihovima: 

... Prošlost nije samo svet za sebe
Usuđujem se reći
Prošlost je Univerzum
Ne pripada ovde, nikad nije pripadala ni tamo.

Tamo gde će rat tek da počne.
Iako svi govore da tamo
Ljudi na ljude nikad neće pucati.

Prošlost nije mala.
Ima skoro dva metra
Može da nosi pušku
Ali ne može da ubija ljude!...

I to je trebalo da bude to. Ali život baš ume da te zajebe kad se najmanje nadaš - ove godine, u maju, javili su mi, umro je iznenada. Opet, kako to život uredi, njegova smrt povezala me je sa dve divne žene, njegovom bivšom devojkom Aleksandrom i njegovom sestrom Tamarom koja živi u Banja Luci i koju sam konačno upoznala na premijeri predstave Orlovi rano lete. Susret je bio više nego dirljiv. Predstava takođe, verovatno dodatno jer glumci govore dijalektom kojim se govori u kraju iz koga je Branko Ćopić. Bio je to drugi put da sarađujem sa rediteljem Jugom Radivojevićem i Dječijim pozorištem koje me je letos i pozvalo da dramatizujem ovaj njegov roman. I tako je komadić koji je nedostajao (Bosna) ponovo okupirao moje misli i dušu. Moja dva Bosanca, (geografski, jer ni jedan ni drugi nisu marili za veru i naciju) i ja pisali smo zajedno Orlove za scenu čitavo leto i jeseni.

Kako sam prestala da volim miris starih knjiga, kupila sam izdanje Kreativnog centra, opremljeno ilustracijama i fotografijama, Ćopićevim pismima i sličnim dokumentima o vremenu o kom se moja generacija sistemski upoznavala, što kroz obrazovanje: istorija, lektira, muzičko, likovno, što kroz domaće ratne filmove. Sasvim prirodno, iz toga su proizilazile igre rata u kojima sam ja recimo bila Marija, a Mijat s kojim sam odrasla Prle. Zajedno smo plakali gledajući scenu u kojoj pogine Boško Buha, a već prvi taktovi pesme Nek nas sete ove slike.. (tekst: Duško Radović, peva: Oliver Dragojević, muzika: Zoran Simjanović) i dan danas me rasture.

Gde ja, tu i Ćopić: gradski prevoz, Ada Ciganlija, Kotor... Gledaju me podozrivo. Evo jedne scene sa Ade na kojoj s prijateljicom kradem poslednje zrake subotnjeg popodnevnog sunca. Pridružuje nam se njena koleginica koja me ne poznaje i ne veruje svojim očima. - Je l ova žena čita lektiru? - Da. - Ja sam to čitala pre nego što su mi porasle sise. - Ona je dramaturg. Ta čarobna reč može da objasni sva moja devijantna ponašanja poput opsesivnog gledanja serija ili praćenja vesti o ubijenoj pevačici zbog čega sanjam san u kome je ja ubijam u mojoj kući i odvozim na nasip svojim autom - koji em nemam, em nisam vozač. 

Dečaci i devojčice o kojima je pisao Ćopić, bez da i jedan jedini put, osim u naslovu pomene orlove, su: Đoko Potrk, Stric, Lazar Mačak, Vanjka Široki, Nikolica s prikolicom, Lunja, Nik Ćulibrk i harambaša Jovanče. Ti goluždravi dečaci i devojčice otišli su u rat pre nego što su im porasli brkovi, stidne dlačice, sise, pre prvih menstruacija, prvih poljubaca... Mislila sam da znam poprilično o dešavanjima na prostoru bivše BiH za vreme drugog svetskog rata kao i da dobro poznajem Ćopićeva dela, a to baš nije bilo tako. Grabila sam da što više pročitam. I što sam više saznavala, to sam manje znala šta ću i kako ću. U međuvremenu, pedeset godina kasnije, bio je još jedan rat, koji je sasvim izvesno sam pisac i predvideo, ali naravno ne u ovom svom romanu - Orlove je završio zavetom da će se svi koji prežive ponovo okupiti u Prokinom gaju, zapaliti vatru i sećati se onih koji se ne budu vratili. Ja nisam mogla tako da završim dramatizaciju. 

Iako se može smatrati epilogom, poslednja scena se dešava ispunjenjem obećanja s kraja romana, samo pedeset godina kasnije, dakle 91. godine: Nikoletina Bursaćučiteljica Lanaučitelj Paprika i moj omiljeni lik Poljar Lijan su poginuli, a cela družina nekim čudom, preživela je rat. E, sad još samo da vidimo gde su naši drugovi 91. godine i šta je bilo u međuvremenu: Lunja je konačno uspela da sustigne Stričev korak i postane drugarica Bursać. Ovaj džangrizavi bračni par stiže prvi na dogovoreno mesto - Prokin gaj gde je posle rata borcima i žrtvama podignut spomenik. Lunja ima u novčaniku fotografiju njihovih unuka blizanaca koji će sad u vojsku pa će je izvaditi da se pohvali svojim ratnim drugovima. Njihov kum je Jovanče, nekada harambaša, potom sasvim izvesno istaknuti partizanski komandant, a potom i visoki funkcioner KPJ i on kasni. Lazar Mačak – onaj dečak majstor stiže čak iz Nemačke gde je postao šef mehaničara u Mercedesu. Vanjka Široki i Nikolica s prikolicom, jedina dvojica koji su ostali u svom selu strepe zbog ujedinjenja dve Nemačke. Jedan od njih zajedljivo pita Mačka: Znaju li ti Njemci koliko je djece pobijeno na Kozari? (ja nađoh podatak: 11 194 dece od 1941-1945) i Uče li u školi njihova djeca pjesmu Stojanka majka Knežepoljka? Vanjkini i Nikolicini unuci, kao i oni pre pedeset godina, pešače do škole po nekoliko kilometara. Nije baš to bratstvo i jedinstvo stiglo do svakog sela. Nema puteva, druže. Jovanče stiže poslednji dovodi Nika Ćulibrka koji ima unosan biznis sa krompirom u Americi i nije lud da se vrati u Jugoslaviju. Đoko Potrk, prvi krajiški kopirajter, onaj mali što žvaće travke i smišlja slogane i stihove: Ovde živi hrabra četa harambaše Jovančeta, Nov učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika... postao je poznati književnik i on jedini ne dolazi na zakazano okupljanje. Umesto toga, šalje im svoju poslednju pesmu u kojoj nemilice ponavlja (Ćopićev) stih A mi smo pali, druže, želeći da ih opomene kao što je to naivno, ali i proročki činio i sam Ćopić. 

Branko nije mogao da podnese da će zemlju razrušiti oni isti drugovi koji su je i stvarali. Kritikovao ih je žestoko i smatrao je to svojom obavezom i dužnošću. Pisao je o tome i svojim drugovima. Pomenuću samo Jeretičku priču koju je napisao 1950. godine, kada je s gnušanjem uperio prst u drugove (ministre i njihove svastike) čije ponašanje nimalo nije bilo u skladu sa idealima u koje je verovao i za koje se borio. 

U isto leto kad ja drugujem sa Ćopićem odlazi zauvek i njegov dobar prijatelj glumac Toma Kuruzović. Ostaće upamćen upravo po Ćopićevim likovima koje je igrao, pre svega po Nikoletini Bursaću, Pepi Bandiću... Imala sam tu čast da ga lično poznajem jer je igrao u mom prvom komadu Sledovanje 1992. U pauzama nam je govorio odlomke iz Ćopićevih romana i zasmejavao nas. Čini mi se da niko o njemu i nije pričao sa toliko topline kao Kuruzović. U jednom intervjuu podsetio je i na to kako je Tito povodom Jeretičke priče Branka proglasio izdajnikom, ali i na to šta je izdajnik napisao u Knjizi žalosti kada su se sreli u mimohodu. Toma ga je pitao šta je napisao, a Branko mu je odgovorio: Napisao sam da je Tito došao iz bajke u veličanstvenu borbu za slobodu i da se u bajku vratio

U poslednjoj sceni, samo pedeset godina kasnije, 1991. oni hrabri dečaci i devojčice koji su ustali protiv nepravde i batina osvrću se po gaju i niko od njih ne može sa sigurnošću da kaže na kom mestu se nalazio njihov logor. Svako pokazuje na drugu stranu. Naravno, simbolično jer oni zajedno više nikada neće stvoriti ništa vredno i veličanstveno. Uz Potrkove stihove A mi smo pali druže, pognutih glava ćute dok se negde u daljini (ponovo) čuju topovi.

Danas se na prostoru bivše SFRJ u književnim krugovima polemiše o njegovoj aktuelnosti, insistira na nacionalnosti, negde predlaže cenzura, zahteva kritičko čitanje... 

Oproštajno pismo završio je rečima: Zbogom lijepi i strašni živote.

Branko nije pao, on je skočio. 

Velika razlika.

PROČITAJTE JOŠ: TEOFIL PANČIĆ: DIM, ŠMEK SLOBODE I LEVI PURITANIZAM

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box