kolumne/13.06.2019.

Snobizmom protiv snobova

  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Teofil Pančić


Prethodnih dana sam se overdozirao Bitefom, a znate kako vam je to s pozorištem, pa još festivalskim: gleda se pozornica, ali bogme, gleda se i publika. To otuda što na ovakvim iventima uvek ima dosta onih koji su tu više da bi bili gledani, nego da bi gledali. Ne zato što na njima ima bog zna šta da se vidi – nego zato što oni žive u uverenju da ima. Ali, dobro sad, Bitef mi je ovde samo slučajan, asocijativan povod i savršeno je nedužan u ovoj stvari, osim puke činjenice da i on, po logici stvari, privlači izvesnu vrstu snobova. A drugu vrstu, opet, odbija (neretko su to, uostalom, jedni te isti snobovi, ali u različitim fazama svog burnog dijalektičkog razvitka).

E, tu smo na pravom terenu. Odrastao sam u vremenu poslednjih trzaja svevlasti kanonizovane „klasične kulture“ shvaćene kao nešto što je u oštroj, nepomirljivoj opreci prema „popularnoj kulturi“. Snobovi starog kova gledali su s visine na film, ako nije strogo „umetnički“, na pop muziku, na svako pozorište koje nije klasično – dok se nisu pojavili oni koji su s prezirom gledali na svako pozorište koje nije avangardno... Ali, okanimo se pozorišta, ovaj fenomen je zanimljivije posmatrati kroz umetničke grane bliže „širokim masama“.

Kad sam bio tinejdžer još je vladala, mada je bila u laganoj defanzivi, paradigma „umetničkog filma“ kao jedinog pažnje vrednog, a sve ostalo je puko komercijalno smeće, nižerazredna zabava za neprosvećenu svetinu. Išli smo u Kinoteku i okapali nad bezbrojnim Bergmanima, Godarima i Tarkovskima; nešto od toga bi ti se zaista dopalo, a nešto bi te i smorilo, ali čik priznaj to... Ispašće da ne razumeš inače svakako genijalnu autorovu zamisao. Šta, dosađivao si se tokom scene kojom dvadeset i šest minuta samo lenjo prolaze oblaci?! Fuj, nisi ti za umetnost, idi u 20. oktobar pa gledaj Brusa Lija! Taj estetski ekskluzivizam i elitizam nije se, zapravo, ticao samo izvesnog shvatanja umetnosti, nego celog jednog „pogleda na svet“. Marksisti bi rekli da je u njega bila upisana i izvesna klasna arogancija, što nije cela istina i potpuno objašnjenje, ali je na dobrom tragu.

I baš nekako u to vreme, i kod nas se pojavilo jedno sasvim drugo shvatanje filma, njegovi su prvosveštenici bili ljudi poput Nebojše Pajkića (akademski) i Bogdana Tirnanića (medijski): oni su, naprotiv, favorizovali prezrene žanrove, „niske“ produkcije, zanemarene, opskurne, treš... Kada se ta nova, kontraška estetika dovoljno pročula, etablirala i stvorila sledbenike, postalo je jako nobl znati sve hongkonške majstore kung fu spektakla, diviti se špageti vesternima, graditi životnu filozofiju na hard boiled krimićima; ceo poredak vrednosti nekako se okrenuo naglavačke. Bilo je to dobrodošlo osveženje, dok je trajalo. Ubrzo je, naime, i ono počelo da vas sputava i guši. Namnoženi epigoni poizlazli su s akademije i dohvatili se te „žanrovske“ priče oteravši je do apsurda, zapravo, jednu su tiraniju zamenili drugom, stvorivši novu klasu sofistifikovanih snobova: odjednom je postalo tako seljački reći da vam se, jebi ga, čini da je, šta znam, Mikelanđelo Antonioni ipak možda ponešto bolji od nekog uglednog filmskog tabadžije s Tajvana.

Primer drugi dolazi iz sveta popularne muzike. Neke su se prethodne generacije nekako na mišiće izborile za estetsku legitimnost i relevantnost rokenrola (mi smo to zapečatili pankom i novim talasom), ali zato se tzv. narodna muzika tretirala kao smeće po defaultu, osim ako nije „izvorna“, očuvana u svom što arhaičnijem obliku, pevana od akademski školovanih pevača, including operske pevaljke koje bi svojim iritantnim zanošenjem upropastile i najlepšu narodnu pesmu... Sve što je „novokomponovano“ unapred je otpisivano kao đubre i nešto „što slušaju samo džiberi“. Da je štošta od toga stvarno bilo đubre nema nikakve sumje, no opet, polako se probijala svest da ne treba nijedan žanr dočekati s takvim snobovsko-elitističkim gardom. Tako su ljudi koji dolaze iz sasvim drugačijih muzičkih svetova počeli stidljivo da otkrivaju svoje guilty pleasures; i sam sam bio među njima, u mojoj je kolekciji ploča bio i jedan malecki, ali važan odeljak za „narodnjake“, bilo je tu i Zvonka Bogdana, i Šabana Bajramovića, ali bogme i Tome Zdravkovića i Silvane, o da...

Posle se, u šugavim devedesetim, pojavio i turbo folk, ta najradikalnija mutacija onog mutanta iz predratnih vremena koji je Milena Dragićević Šešić nazvala „neofolk“. Prezirali smo tu užasnu muziku (te njoj pripadajuću estetiku i učitan „pogled na svet“) strasno i sleva i zdesna i iz sredine, povezivali je s mračnom zaverom Miloševićevog režima da drži narod u tuposti i narkozi samozaborava. Zapravo, nema valjda nikoga ko je devedesetih bio antiprotivan, a da nije oslobođenje od mrskog nam režima zamišljao i kao oslobođenje od turbo folka.

Posle Petog oktobra, na kratko se činilo da smo to i dočekali, a onda je krenuo efekat prokletstva ispunjenih želja. Kao kontrareakcija jednog potiskivanja i jednog klasno-kulturnog stida, pojavili su se urbani, sofistifikovani i mahom levičarski orijentisani klinci i klinke sa „kulturalnih studija“ i slične akademske bižuterije, koji su najedared obrnuli akademski diskurs naopačke, pa u tim skrnavim turbo folk zavrištavanjima prekonoć otkrili bog zna kakve kreativne domete i subverzivne naboje. Nije prošlo mnogo, i postalo je tako nemoderno i tako nesofistifikovano reći bilo šta protiv turbo folka! Pravi intelektualac, naprotiv, mora da uvidi njegovu autentičnosti i veličinu... Palo mi je tih dana na pamet da me je to stigla zaslužena kazna zato što sam, koliko mi je poznato, prvi – o, sveta neskromnosti! – iz nekog sasvim drugačijeg miljea pisao u odbranu turbo folka od pogrešnih optužbi: bilo je to još negde 1994. ili 1995, a tekst se zvao, dobro se sećam, „Slika Dorijana Džeja“. I eto, sustiže me odjek sopstvenih reči, u međuvremenu izvitoperenih u jedan antipatičan trend prepun tobože antielitističkog prenemaganja...

Tako se hijerarhijski poredak vrednosti još jednom obrnuo naglavačke, i sad, jao vama ako se niste na vreme „apdejtovali“. Nisam se, doduše, ni trudio u tom – ili bilo kom drugom – pravcu, što je znalo da urodi bizarnim i smešnim paradoksima. Sećam se prigode u kojoj sam veoma pohvalio stav Jelene Karleuše o homofobiji, istovremeno naglasivši da mi svi drugi aspekti njenog lika i dela nisu baš nimalo bliski. I, šta je bilo? Napadoše me dvojica kolumnista (obojica, inače, pametni momci i moji drugari), i to u istim uglednim novinama: jedan je opleo po meni zato što sam uopšte našao za shodno da kažem bilo šta pozitivno u vezi s tom personom iz fuj i kakane turbofolkerske kaste nedodirljivih, a drugi (inače, univerzitetski profesor) me je, naprotiv, naružio što sam se ogradio od njene muzike, jer da je to zapravo, jebote patak, velika umetnost! A ja sam nekako nastavio da mislim da ni jedno ni drugo nije baš tačno, nego da se stvari mogu razdvojiti onako kako sam učinio...

Svi ovi primeri ovde su da ilustruju fenomen koji bih nazvao antisnobovski snobizam. Imamo, dakle, snobizam prvog stepena, onaj strejt i klasičan, koji nužno i opravdano izazove otpor, ali ne prođe mnogo savske vode ispod dunavskog mosta i taj se otpor pretvori u novi dogmatizam, sada obrnutog predznaka, i izrodi koteriju novih snobova koji se, gle, glasno legitimišu svojim antisnobizmom. I koji od tebe opet imaju neke zahteve: od „priznaj da je to-i-to smeće!“, dođe se do „priznaj da to-i-to nije smeće!“. A tebi se samo drema, i radije bi da zadržiš svoje kriterijume, fleksibilne onoliko koliko život i stvarnost, a naposletku i lični ukus i senzibilitet, to omogućavaju.

Kako se uopšte odbraniti od snobizma, bilo prvostepenog, ili ovog podmuklijeg, zamaskiranog u svoju suprotnost, pa otuda nekako i opasnijeg? Zapravo je lakše nego što izgleda: očuvati elementarnu iskrenost prema sebi samome u suočavanju sa svim kulturnim artefaktima (kao, uostalom, i bilo čime drugim u životu), ne dati se fascinirati niti zgroziti ničim što niste dobro upoznali, i naposletku bez krzmanja priznati da je govno govno, a mleko da je mleko, a da se u govnu s mlekom ipak oseća samo – govno.

Nije uvek lako othrvati se implicitnoj presiji koju vam nabacuju i jedni i drugi snobovi i sve njihove međuvarijante, ali vredi truda: osećaj je tako divno rasterećujući, read my lips!


SVE KOLUMNE TEOFILA PANČIĆA MOŽETE PROČITATI OVDE


PROČITAJTE I:

JUTKANJE SRBIJE

PREMIJERKA. ĐON, OBRAZ I SIROMAŠTVO




POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box