moja kafica
moja kafica
kolumne/26.11.2017.

Dim, šmek slobode i levi puritanizam

  • Oksana Toskić
  • Screen-shot/YouTube
Autor fotografije:
Piše: Teofil Pančić

Ovom kolumnističkom serijalu dao sam ime („Izvestan pogled“) po meni omiljenom romanu Fransoaz Sagan. Saganova, divlje dete zlatnih posleratnih evropskih godina, zablistala je već kao klinka od šesnaest-sedamnaest godina eksplozivnom knjižicom „Dobar dan, tugo“, svom od sna, od mora, od dima cigarete i od reskog mirisa pića, od neodređenog mladenačkog veltšmerca i zabranjene erotske čežnje, postavši i ostavši među markerima duha i stila jedne epohe. Nekim mlađim čitaocima ovo ime možda ništa ne znači, i to nije tako strašno: niko ih, pogotovo danas, ne bi oborio na ispitu zbog toga. Saganova, naime, nije nikada uistinu ušla u pravoverni kanon „velike francuske literature“, bila je bezmerno popularna, ali mnogi su joj osporavali literarnu vrednost. Čitati je danas, nakon onolikih godina – a ja sam nedavno iznova pročitao nekoliko njenih ključnih romana – prilično je korisno i svakome bih to preporučio: te knjige su bolje ostarile od kojekakvih neprovarljivih sklepotina „francuskog novog romana“, u ona vremena uzdizanih od akademskog establišmenta.

Ali, nije ovo priča o Fransoaz Sagan. Hteo sam samo da preko nje uvedem čitaoca i čitateljku u duh, sliku, ukus i miris jedne epohe. U miris naročito: to je seksi bazd cigaretnog dima, recimo od žitana ili goluaza – jak, opor, moćan, sveprožimajući. I u tim i u svim budućim vremenima, sve do danas, sa velikih ekrana su pravo u nas dimili Žan Pol Belmondo i Žana Moro, Alen Delon i Serž Genzbur, Žak Tati i Katrin Denev, Lino Ventura i Alber Kami. Nije to tek vonj gorećeg smotuljka katrana i travuljina: to je šmek jedne kulture, i to ne samo francuske. Nego su Francuzi umeli najbolje da je izraze, što opet ne može biti slučajno. To je miris slobode i individualnosti, miris moderniteta, aroma epohe nestalnosti i kretanja, sa ljudima iza kojih su ostale ruševine starog sveta, onog kojim su mrgodno gospodarili vojnik, žandar i kardinal. I nisu za njima žalili ni najmanje. Taj svet nesavršene, ali tako neophodne slobode bio je sav obavijen nikotinskim dimom, jer takvi su bili ti ljudi, i nije bilo moguće, a ni potrebno, da film, književnost ili muzika to kriju, da ih „prepravljaju“, da ih sterilizuju i pasterizuju.

Nedavno je izvesna Nadine Grenet-Certenais, socijalistička poslanica u francuskom parlamentu, pravednički zatražila da se iz francuskih filmova izbaci ta, jelte, grozna navika, da se oni konačno denikotinizuju, da sa velikih ekrana prestanu da nas tovare oblacima dima. Da stvar bude ozbiljnija, odmah je dobila podršku od još jedne levo-liberalne odlikašice, i to ništa manje nego ministarke zdravlja Agnes Buzyn, koja je još i napomenula da će o tom problemu razgovarati s kolegom ministrom kulture. Nakon čega bi ovaj valjda trebalo da sazove plenum drugarica i drugova filmskih radnika i izda im nove, antinikotinske smernice i direktive?!

Ipak, najviše od svega me se dojmila argumentacija ove najnovije popravljačice sveta: problem je u tome, kaže socijalistička senatorka, što pušenje na filmu „izgleda cool“, pa tako šalje lošu vaspitnu poruku...

I tu je ona potpuno u pravu: pušenje, kao i štošta drugo što je nevaljalo, na ekranu zaista može da izgleda veoma cool. Baš kao što i „loši“ momci i devojke, posrnule individue svih vrsta, poročne, slabe, nesavršene, čak i kriminalne, mogu na ekranu da izgledaju nekako prokleto privlačno i fatalno, a što u „stvarnom“, izvanekranskom životu možda baš i ne mora da bude tako čest slučaj. Razlog tome je što je film, da prostite, načelno ipak umetnost, a umetnost nije tu da zadovoljava pedagoško-zdravstvene fantazije progresivnih madmoazelica sa dobrim, svetopopraviteljskim namerama. Niti je tu da „šalje poruke“, naročito ne one pelagićevsko prosvetiteljske naravi tipa „pušenje ugrožava vaše zdravlje i zdravlje vaše okoline“. Nije džaba Džon Ford govorio da ako hoćeš da pošalješ poruku, najbolje je da odeš u poštu. Film, kao i svaka umetnost, kao i svako pošteno i vredno razmatranje La condition humaine, ima neke druge, mnogo suptilnije i mnogo složenije svrhe.

Srećom, nije baš mnogo verovatno da će ovako nešto „proći“ u Francuskoj, koja je bar do sada bila mnogo otpornija na svakovrsne pomodarije političke korektnosti i malograđanske moralne panike protiv „poroka“ svih vrsta (neobuzdanog i po definiciji rizičnog seksa koji je uvek na korak od nevolje, alkohola, pušenja, „nezdrave“ tj. ukusne hrane etc.) nego što je to, recimo, anglosaksonski svet. U kojem je puritanizam napravio pun krug, i sa tvrdokorne, konzervativne desnice iz viktorijanskih i potonjih vremena polako se selio ulevo, sve dok nije postao – u jednoj uistinu perverznoj inverziji – skoro pa čisto levo-liberalna stvar (nije da su čistunci s desnice nestali, nego ih niko više ič ne zarezuje i ne shvata ozbiljno), omiljena zanimacija patronizujućih cenzora s leve strane, koji odnekud misle da svet i ljudi mogu postati „bolji“ po direktivi, odnosno nekom vrstom masovne, prisilne sterilizacije jezika i slike i svake javne komunikacije uopšte, iz koje samo treba ukloniti „neprikladne“ sadržaje, i sve će biti u redu. Teško je zamisliti nešto što bi bilo više socrealistički od ovoga. Da je ona vesela antipušačka senatorka Nadine živela u SFRJ u vreme famoznih „komisija za šund“, napravila bi ozbiljnu karijeru.

Bilo da ste pušači ili ne (ja odavno nisam), u interesu je javne mentalne higijene i javnog zdravlja da sa ekrana, ne samo francuskih, nastave da nas guše nikotinskim dimom gde god to ima, što bi se reklo, umetničkog smisla, ne zato da bi se „promovisalo pušenje“, nego zato što se umetnost bavi živim i u višem, umetničkom smislu stvarnim ljudima, odnosima i situacijama, a ne popovanjem o tome kakvi bi ljudi trebalo da budu, po već nečijem nadobudnom mišljenju. Ili, kao što su lepo saopštili iz La Tribune de l'Art: „Očekujem da će i uzimanje droga, prekoračivanje dozvoljene brzine, prelaženje ulice van pešačkog prelaza i, razume se, ubijanje bilo koga uskoro takođe biti proterano iz filmova... Da li su oni normalni?“.

Filozof Rafael Enthoven, pak, uz napomenu da je ova ideja možda nastala iz dobre namere ali da se nužno svodi na „ne mnogo više od cenzure pod plaštom javnog zdravlja“, kaže i ovo: „Ubrizgavanje morala u sedmu umetnost je kao sipanje koka-kole u vrhunsko vino (Chateau Lafitte)“.

Filozof je sasvim u pravu, ali ko vam kaže da nema već sasvim dovoljno onih koji misle da bi, za početak, vino dosipanjem koka-kole samo dobilo? U drugoj fazi, već bi bilo obrnuto, Šato Lafit bi bio dosipan u koka-kolu. U trećoj, ostala bi samo šećerna vodica. Ha, ne budite naivni: bez šećera, naravno.

PROČITAJTE JOŠ: DILAN I KOEN... A O TRAMPU DA I NE GOVORIMO

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box