Književnost
književnost/3.10.2016.

Decenija bez Bergmana

književnost
  • Gettyimages
  • Gettyimages
  • Gettyimages
  • Gettyimages
  • Gettyimages
  • Gettyimages
  • Gettyimages
Autor fotografije:

Piše: Jelena Pavlović

Kada su lokalni švedski mediji 2007. godine objavili da je u 89. godini umro Ingmar Bergman, bio je to veliki gubitak, ne samo za Švedsku, već i za ceo svet. Jedan od najuticajnijih i najpriznatijih reditelja modernog filma, poznat po klasicima kao što su „Krici šaputanja“, „Divlje jagode“ i „Sedmi pečat“, dobitnik je mnogih filmskih nagrada, a za 60 godina bavljenja filmom, snimio je preko 40 ostvarenja.

Umro je u svojoj kući na ostrvu Faro gde se četiri godine pre smrti povukao kada je odlučio da prestane da se bavi režijom izjavivši tada da ga sopstveni filmovi čine depresivnim i da više ne može da ih gleda.

Njegova umetnost istakla ga je ne samo kao svetskog majstora nego i kao intelektualca čija ostvarenja duboko zaokupljaju misli, kao učitelja koga treba pratiti. Često dalek i nedokučiv, ovaj „težak i komplikovan čovek“, kako su za njega govorili, svojim umećem stvorio je istinsku umetnost čije vizije i danas opsedaju generacije. On sam govorio je da mu je teatar bliži srcu od filma, a istinski Bergmanovi poznavaoci znaju da je svu svoju energiju poznih godina usmerio na pisanje.

Da li je put do pakla zaista popločan najboljim namerama i da li je život zaista taj koji ima poslednju reč?

Njegovu autobiografsku trilogiju čine tri knjige: „Razgovori u četiri oka“, Najbolje namere“ i „Rođeni u nedelju“. Ovo nisu prva Bergmanova literarna ostvarenja u kojima pokušava da pronađe suštinu postojanja. Misli su mu ovim bile zaokupljene još u knjizi „Laterna magica“, u kojoj je pišući autobiografiju iznova pokušavao da dokuči svoj identitet. Svoje umeće pisanja otkrio je još i u knjigama „Slike“ i „Razgovori s Bergmanom“.

U početku veoma dogmatski, moj pogled na život postepeno se rastvorio. On čak više i ne postoji, govorio je Bergman o svom detinjstvu, koje je proveo pod strogim nadzorom oca, luteranskog sveštenika. Traume doživljene u detinjstvu snažno su uticale na rad ovog umetnika. Bergmanovo detinjstvo bilo je njegov nepresušni izvor. Od uspomena na porodicu stvorio je priču u svojim knjigama, u kojima su vidljive i tuga i patnja, ali i ljubav i sreća.

Prvi deo trilogije „Najbolje namere“ iz 1991. govori o tome kako su se zapravo Bergmanovi roditelji upoznali i zavoleli i kako se njihova ljubav posle samo tri godine pretvorila u mučnu netrpeljivost zajedničkog života. Strastvena veza pretvorila se u jezivi napor. 

Koja su onda lica, a koja naličja najboljih namera zapravo?

Samo pisanje o porodici Bergman je poredio s posmatranjem kroz „džinovsku lupu“. Secirao ih je, majstorski ocrtavao njihove osobine i karaktere.

Lica, lica, ruke, držanje tela, odeća, nakit, lica, kućni ljubimci, pejzaži, osvetljenja, lica, zavese, slike, tepisi, letnje cveće, breze, reke, gnevne bubuljice, napupele grudi, velelepni brkovi... Ali najviše lica. Ulazim u slike i dodirujem lica, ona kojih se sećam i ona o kojima ništa ne znam. Sam smišljam pozadinu.

Vidljiva je egzistencijalna teskoba u ovoj knjizi i jedno opšte otuđenje. Njegovi roditelji su mučno usamljeni, u nemogućnosti da komuniciraju, u pokušaju da nađu balans između nekadašnje idile i trenutnog pakla zajedničkog života. Posesivnost žene i muška emocionalna krutost naročito doprinose težini bračne nelagodnosti u kojoj su se našli.

Bergman ni u jednom trenutku ne veliča fizičku ljubav između muškarca i žene. Kod njega se ljubav uvek završava raskidom, što se vidi i u njegovim filmovima. U filmu „Sedmi pečat“ vitezov štitonoša  „otvara oči“ kovaču Plogu, čija je žena pobegla s putujućim glumcem: Ti je možda voliš! E pa, ovo ću reći, tebi, jadnom prevarenom debeljku – ljubav nije ništa drugo do požuda, plus požuda, plus požuda, plus prokleto mnogo podvale, laži, dvoličnosti i svakolike obmane. 

Neki delovi knige mogu vas podsetiti i na film „Dogvil“ Larsa fon Trira, još jednog skandinavskog majstora.

„Nijedan drugi reditelj, kao Ingmar Bergman, nije došao na film s tolikom zavisnošću od literature, s tolikom jedinstvenošću i kulturom svoje zemlje“, Jern Doner.

U „Razgovorima u četiri oka“, završnici njegovih ispovesti, Bergman smešta majku Anu na posebno mesto u svom viđenju sveta. Svet žene, kako je sam govorio, njegov je univerzum. Prema Bergmanovom mišljenju, ona je ta koja je bliža životu, koja je jača i dublje živi, nasuprot slabijem muškarcu, koji je podeljen između dva sveta: prirode i smisla. Da li se taj svet zapravo nalazi u raspadanju, što i dovodi do oslobođenja žena? Ili je žena zapravo najzaštićenija u okviru porodice, pa je porodica ta koja preživljava, pitao se Bergman.

Oslobođenje žene od muškarčevog ropstva – ideja koju treba razraditi.

Poznato je da se žena u filmu „Krici i šaputanja“ „na najdrastičniji način oslobađa muža“. „Samosakaćenje je oslobađa ’bračne dužnosti’. To je velika ’krvava’ cena za postizanje slobode, do koje se najčešće dolazi prolivanjem krvi, ma kako to patetično i neestetski izgledalo u ovom slučaju.“ U daljem, „muškom“ razgovoru u kafani s kovačem, štitonoša Jens zaključuje da je „ipak najlogičnije utući žene baš onda kada je zadovoljstvo najveće. Bergman na ovaj način kao da „parira“ Strindbergovom muškom seksizmu, kao da nam zapravo otkriva ono što se tajno priča o ženama, iza njihovih leđa. Zbog takvih reči David Akvilon je napisao da Bergmanova sposobnost, kao psihologa za žene, teži manje nego njegova ženomrzačka snaga i svojevrsna demonizacija žene. David Akvilon u tom pogledu povezuje Ingmara Bergmana s dva slikara s početka devetnaestog veka – Francom fon Štukom i Gabrijelom fon Maksom – s vrlo specifičnim, neprijateljskim likovnim izrazom za žensku seksualnu energiju, poznatim i kao motiv „vagina dentata“.

Interesantno je, u ovom delu trilogije, Bergmanovo premeštanje u budućnost, pedeset godina posle radnje romana, kada Bergman posećuje oca na samrti.

Središte ove snažne prožimajuće autobiografske trilogije je porodica. Sve tri knjige mogu ozbiljno emotivno da prodrmaju i nateraju na analizu sopstvenih slabosti i unutrašnje traganje. Berman je ogolio svoju dušu i otkrio je u svojoj čistoj iskrenosti. Intimno i duboko.

Čitajući o Bergmanovom ispitivanju porekla, čitalac može ispitivati i svoje poreklo u traganju za korenima, otkrivanju puteva i psihološkom rastu. Tako može mnogo naučiti o sebi samom.

Možda nazirem istinu o sopstvenom životu?, pita se Bergman, a zasigurno će i čitaoci dok budu preispitivali destrukciju i slabosti, ljudsku snagu, ali i svetle i tamne duboke porodične istine jedne od najemotivnijih i najuzbudljivijih ljubavnih priča iz pera velikog Bergmana.


Pročitajte još: Marko Tomaš: Tuga kao oružje

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box