Piše: Jelena Pavlović
Peta napisana knjiga i roman prvenac Siniše Stojanovića Beogradska beležnica, u izdanju norveško-srpske koprodukcijske kuće Kovačnica priča, predstavljen je javnosti u galeriji Polet. Autor govori za Kaleidoskop o Beogradu, savremenoj pasivnosti, o disanju u zagušljivosti, vlastitiom ogoljavanju i stanjima koje je prevazilazio pišući Beležnicu, ali i o sledećoj zbirki pesama planiranoj za 2017. godinu.
Kakvi su tvoji utisci sa promocije „Beogradske beležnice“ u Poletu?
Publika je došla da čuje priču o meni, a dobila je priču o nama koja, ipak, ne predstavlja ono lažno „Mi“. Dobila je osećaj zajedničkog iskustva i priču o onome što mi zaista živimo kao savremenici. Istoriju trenutka i fiziološkog disbalansa pod pritiskom prozaike. Stvorio se fluid i, slušajući komentare ljudi, zaista potvrđujem taj svoj subjektivni utisak. „Beogradska beležnica“ nije komična knjiga, ali na promociji su se svi smejali tokom našeg razgovora. Mi smo se smejali na bini, publika se smejala za svojim stolovima. Jer, knjiga je samo povod da se prikažemo jedni drugima, a ja kažem da je to molitva upućena običnom čoveku današnjice. Jedna molitva koja je na tragu dostojanstva. Hvala svim ljudima koji su učinili Polet tako živim te večeri.
Ispisao si istoriografiju Beograda kroz gradski prevoz, koji je sam po sebi narativ. U kom trenutku si se odlučio da, vozeći se autobusom, izvadiš telefon i počneš da pišeš?
Lakše bi mi bilo da odgovorim na to kada sam uopšte počeo da pišem, ali na to pitanje sam već odgovorio u knjizi. Autobusom se vozim od svoje sedme godine. Brata i mene su roditelji sa Vidikovca poslali u školu na Banovo brdo jer su mislili da su tamo nastavnici bolji nego u našem komšiluku. Nismo mi bili toliko dobri đaci i deci nisu potrebna vanserijska očekivanja. Dva sata vožnje dnevno – to je skoro pa deset posto života provedenog na točkovima. Sa komšijama se nismo mnogo družili jer sa njima nismo išli u školu, a sa ovima iz škole nikada nismo imali dovoljno toga zajedničkog, pošto nismo bili iz istog kraja. Tamo, u toj šklopociji i na ulicama, nalazi se devedeset odsto svih ljudi koje sam ikada sreo i opazio.
Svi imamo svoja lica i imena, dok jedni o drugima ne znamo ništa. Svi mi, nepoznati jedni drugima smo – društvo. U toj haotičnoj masi i nema mnogo koherentnosti. Pokušao sam da napišem knjigu o nepoznatim ljudima čije su karaktere vajale percepcija i fantazija u tim zajedničkim trenucima unutar transportera. U vreme dok sam pisao liriku, pisao sam o onom nepoznatom unutar mene samog, tražeći se. U prozi se, pak, otvorilo ono nepoznato između nas. Pokušao sam da uhvatim to i pretočim u iskustvo, da načnem zajedničko. U autobusu sam pisao oduvek. Šta drugo raditi u tim mučnim trenucima osim čitanja, pisanja, posmatranja? Neki nabiju slušalice u uši, a time odseku svoju čulnost prema onome što inicira muziku – zvuke grada i saobraćaja u originalnom jazz sessionu.
Da li te je zapravo beogradska savremena pasivnost i eutanazija sopstva zaintrigirala u najvećoj meri da o tome progovoriš?
Savremenost je orao nad Prometejem čovečanstva koji nam kljuje jetru jednako iz dana u dan. Pasivnost je proizašla iz uslovljenosti, iz ucenjenosti i imperativa vremena, pa je čovek postao rob iako najzad ima priliku da živi mnogo šire, sa znanjem, kao čovek XXI veka. Feudalcima nije u interesu da obični ljudi žive slobodno. Kao u srednjem veku, tišina je nadglasala sve. Nikada se ropstvo nije nazivalo slobodom. Živimo u vremenu zamenjenih teza i iskrivljene logike. Savremeni Beograd podseća na stari Rim i lavove koji se otimaju oko jedne preostale koske. Na selima pronalaze decu obešenu zbog gladi i nemaštine. Do pre neku deceniju deca su jela poparu i kačamak, igrala se po ceo dan sa zemljom i prućem i bila srećna. Nisu se bavila savremenošću. Kako je deci - tako je i odraslima. Odrasli se ugledaju na decu u sebi.
Kako kažeš u svojoj knjizi „Zanima me sve ono što se dešava između ruke koja daje kartu i one koja je prima. One koja traži dozvole i one koja prima ukore. Sve se dešava negde između.“ Šta to čitaoci „između“ mogu pronaći u tvojoj knjizi?
Sve što se može naći u knjizi je ono - između nas. Ni samo moje, ni samo tvoje. To bi bio neki pokušaj našeg, kako sam već i spomenuo. Nas ne povezuju samo trenuci susreta već i sve znanje koje smo, više nesvesno nego svesno, usvajali tokom života. Mi ne vidimo do kraja ni sebe niti druge, to su samo projekcije svetla koje emitujemo zajedno – foto-albumi, filmski zapisi… U ovom slučaju, svaki tekst je mapa, slika i pokušaj portretisanja. Brzi unutrašnji kroki, karikatura, groteska - češće nego što bi bilo poželjno. Između nas su senke i mrlje. Između ruke koja daje i one koja prima kartu nalazi se jedno verovanje i uverenost. Usvajanje i uslovljenost, prisila i pristajanje. To davanje i uzimanje nije bespovratno. Mnogo se očekuje, mnogo traži, mnogo i nedostaje. A sve se uredno naplaćuje.
Da li si češće gledao kroz prozor ili u ljudska lica dok si pisao knjigu?
Dok sam pisao, gledao sam u mesto nastajanja teksta. Tek povremeno dizanje glave je bilo kao udah nove impresije koja se pretvarala u more reči. Oči nisu jedini organ vida. I kada zatvorimo oči, mi nešto vidimo. Tako sam i pisao, nekada bez mnogo gledanja, nekada bez mnogo disanja u toj zagušljivosti. Pisao sam i o perifernom opažanju i predstavama koje iz toga proizilaze. Na periferiji opažanja se događaju sve projekcije koje mi o svetu oko sebe imamo. Te projekcije se uglavnom pokazuju neistinitim. Većina stvari koje imamo na umu nemaju veze sa mozgom.
Čini se da si prebrodio neke segmente unutrašnjeg bekstva i donekle ogolio svoje unutrašnje stanje, strahove i prošlost „Beogradskom beležnicom“. Jesi li to uradio sa namerom ili nesvesno?
Ogoljavanje je došlo mnogo pre beležništva. Beležnica je neka vrsta svedočanstva procesa, onoga što mu je prethodilo, onoga što je usledilo. I ne samo toga. Beležnica je posledica ili plod jednog stanja koje sam morao da prevaziđem. Osim toga, ona je i literatura koju sam samome sebi želeo da napišem. Rekao sam sebi – Hajde napiši knjigu koju bi želeo da pročitaš. Neku knjigu iz koje bi mogao nešto novo da naučiš. Ako je zadatak pisca da piše istinu i ako treba da piše ono o čemu misli, a ne da misli o čemu će da piše – hajde, napiši takvu knjigu.
U tvojoj knjizi se Beograd prikazuje i kroz tvoj odnos sa čovekom koji čisti cipele, i sa obućarom, i sa prosjakom. Time u knjizi stoji jasna poruka da mnoge stvari moraju biti očišćene. Na šta se tu najviše misli?
To je priča o tome da se magija krije na nenadanim mestima, o ljudima, gladi, sentimentalnosti, o tome da ako je išta potrebno očistiti – to je savest. Oni koji ne čiste svoju savest ili nisu očišćeni od savesti’, ponižavaju druge i čine neprilike. Jedni nemaju nimalo savesti dok drugi imaju i previše, pa onda svi zajedno pate. Savest je ili precenjena ili nedovoljno ozbiljno shvaćena. Kada čovek odmeri savest i živi u skladu sa njom, on je dostojanstven čovek. A dostojanstva nema u rečniku za PR marketing niti u savremenom. Savremenost odlučuje o zastarelosti i arhaičnosti. Ona ima poslednju reč. Ali, savremenost nije ljudsko biće nego težnja, tako da joj se ne može verovati.
Do sada si objavio tri zbirke pesama „Mamonova Hagada“, 2009, „Rovac U laži“ i „U raskoraku“, 2011. Nova zbirka tvoje poezije „Dani na ravnoj zemlji“ izaći će sledeće godine, osam godina od izlaska prve. Šta ćeš novo doneti u njoj i u kojoj meri si se promenio u međuvremenu?
Moja poezija najviše donosi novog u pisanju proze koja se nalazi u „Beogradskoj beležnici“. Knjiga „Dani na ravnoj zemlji“ je kolekcija nemilosrdno redukovane lirike koju sam pisao u poslednjih pet godina. Knjiga je promenila deset naslova i desetine novih aranžmana i koncepcija. Nikada nisam umeo da pišem zbirke pesama jer se oduvek očekivalo da pesme nalikuju jedne drugim. Napisao sam bezbroj pesama, objavio tri knjige, potpuno nezavisne jedna od druge. Uvek se tražio taj jednolični, prepoznatljivi, pesnički ton koji se pojavljuje u svakoj pesmi, kojeg je moguće čuti iz aviona, ako zatreba. U meni je uvek postojalo previše glasova i svaki je glas pisao svoju pesmu. Tako da više nisam jedan, nego bezbroj pesnika. I neka ta knjiga ne bude zbirka, nego zbornik radova. Svaku ću pesmu potpisati drugim imenom i valjda će takav pristup učiniti uslugu urednicima i kritičarima, i stvar kao takvu razumljivijom.
Pročitajte još:
Komentari