Identitet u amanet
identitet u amanet/27.11.2018.

Beogradska svadba - nekad i sad

identitet-u-amanet
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
Autor fotografije:

Piše: Dunja Ćirić

Foto: Aleksandrija Ajduković / Goran Jovanović / Miloš Stošić

Video: Aleksandrija Ajduković

Montaža: Marko Radibratović

Beograd je oduvek bio i biće simbioza različitosti. U prestonici i njenom okrugu živi nešto više od petine stanovnika Srbije. Kao glavni grad u sebi je oduvek sabirao delove običaja, načina življenja i mentaliteta iz različitih delova Srbije, pa i šire. 

„Identitet u amanet“, u svojoj prvoj fazi - svadbenim običajima, je medijski projekat Kulturnog centra Kaleidoskop koji se bavi socijalnom i simboličkom funkcijom običaja vezanih za životni ciklus, kao i njihovim značajem u prenošenju nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Kako smo u prethodnim tekstovima istakli, svaki okrug i podokrug Srbije u sebi nosi nešto specifično. I Beograd je drugačiji u odnosu na ostale regione - “drugačije” drugačiji. Njegova različitost se ogleda u tome što je preuzeo najvažnije običaje iz cele Srbije. Svaki od beogradskih svadbenih običaja mogu se prepoznati i negde drugde. Stanovnici ovog okruga stvari postavljaju na novi nivo. Običaj koji je jedan od mnogih u nizu, negde drugde, ovde dobija na većoj važnosti, upravo zato jer je običaja manje. 

Za naš magazin o svadbenim običajima beogradskog okruga govori etnolog dr Aleksandar Pavlović, naučni saradnik pri Institutu za srpsku kulturu, detaljno nam iznoseći simboliku i korene svake od ritualnih radnji, koju je novinarska ekipa magazina Kaledioskop media zabeležila praveći reportažu tradicionalno - moderne svadbe u Ripnju.

Svako od svojih tumačenja Pavlović potkrepljuje i naučnim, istraživačkim i istorijskim činjenicama, oslanjajući se i na prethodna istraživanja i naučne radove etnologa: Aleksandre Vuletić, Lidije Radulović, Veselina Čajkanovića, Nikole  Pantelića, Dušana Bandića, Petra. Ž. Petrovića. 

Dr Aleksandar Pavlović, etnolog / Foto: Milan Gordić

Jedan od najzastupljenijih elemenata svadbenih rituala u Srbiji je “kupovina” mlade. Ovim ritualom se nevesta simbolički otkupljuje, odnosno preuzima iz kuće svojih roditelja. U etnologiji se ovaj običaj smatra za ostatak nekadašnjeg običaja prave kupovine devojke, kao načina na koji su mladoženje dolazile do žene tj. supruge. U Srbiji je ovo dugo bio regularni način sklapanja braka. 

Zabeleženo je i od strane Vuka Karadžića, sredinom 19. veka, da su u Srbiji “tako mlogo iskali za đevojke, da se siroma čovek nije mogao oženiti”. Kao što je Vuk zabeležio, za kupovinu mlade je često trebalo izdvojiti veliku svotu novca, pa nije bio redak slučaj da mladoženjina porodica proda deo imanja kako bi imali za otkupninu mlade. Iznosi su varirali, ali je iznos od jednog do 10 dukata bio nepisano pravilo, koji se davao mladinom ocu ili starešini kuće. 

Ovaj običaj, iako rasprostranjen, nije svima odgovarao, pa su već početkom 18. veka zabeleženi protesti od strane mladoženja i njihovih familija, ne toliko zbog običaja, koliko zbog visokog iznosa koji je tražen za kupovinu devojke. Posledica ovog običaja bila je da su mnogi momci ostali neoženjeni, a mnoge devojke neudate. Na ovaj problem su ukazivali i visoki crkveni zvaničnici poput episkopa Joanikija i Dositeja. I svetovne vlasti su ovom običaju pokušale da stanu na put, prvo kroz naredbu da se ne sme tražiti visok iznos za devojku, pa do potpune zabrane ovog načina sklapanja braka. 

Svejedno, običaj je bio težak za iskoreniti. I pored zabrane zabeleženo je da pojedini roditelji traže i po 10-15 dukata za devojku. Običaj kupovine mlade i njegova ukorenjenost do druge polovine 19. veka ne mogu se posmatrati nezavisno od društvenog konteksta u kojem se javlja. U ritualu svadbe se jasno odražavaju društvene uloge, pa je neophodno ovaj običaj sagledati i sa aspekta preovlađujućih patrijarhalnih odnosa u srpskoj tradicionalnoj kulturi, po kojoj su rodni odnosi u domenu odlučivanja takvi da muškarac raspolaže pravom vlasništva nad većinom resursa, pa i nad ženama kao najvažnijim reproduktivnim resursom. 

Njome se ispoljava kontrola muškog dela zajednice nad ženskim delom, koja se na polju bračnih odnosa očitava i u kontroli ženske seksualnosti, često iskazane u zahtevu za predbračnim devičanstvom, kao i u zahtevu za bračnom vernošću, gde se akcentuje vernost žene, a ne muža. Ovaj poredak podrazumeva podređeni položaj žene u odnosu na muškarca, na osnovu čega joj se u društvu dodeljuje uloga majke, supruge, domaćice, koja će biti zavisna od muža, dok se od muškarca očekuje da bude autonoman pojedinac, hrabar, izdržljiv i samostalan. 

Kako dr Aleksandar Pavlović naglašava pri modernizaciji i razvoju gradske sredine krajem 19. i u 20. veku ovaj običaj je počeo da isčezava i menja svoju formu u kojoj se mlada i dalje “kupuje”, ali samo simbolički. Čin “kupovine” se najčešće odvija prilikom dolaska mladoženjenih svatova u mladinu kuću. U ime mladoženje najčešće je dever taj kome pripada uloga da mladu izvede iz kuće, ali tek nakon što sa nekim iz mladinog okruženja, uglavnom sa nekim od njezine braće, postigne dogovor oko „cene“. 

Dogovaranje oko visine „otkupa“ nalikuje kakvom cenkanju između dve strane i kao takvo obično se odvija u šaljivom tonu. Dogovor se postiže dolaskom do „kompromisnog“ rešenja, tako da i mladoženjina i mladina strana visinom „otkupa“ budu zadovoljne. U uslovima uobičajenim za današnje vreme svota novca koja se za mladu „daje“ uglavnom je simbolična i može da iznosi pedesetak evra ili nekoliko hiljada dinara. Pošto je „kupljena“, mlada „prelazi u ruke“ mladoženjinih svatova, najčešće devera, nakon čega se izvodi, a potom i odvodi iz kuće svojih roditelja. 

Simbolički otkup mlade, karakterističan za savremeni svadbeni ritual, danas se među akterima venčanja najčešće vrši bez ulaženja u njegov dublji smisao i poreklo, obično samo iz uverenja da se tako „valja“. Ovaj običaj, međutim, dan-danas izražava istu onu, skoro nepromenjenu konstantu prisutnu u srpskom društvu i iz vremena postojanja običaja prave kupovine devojke, a to je patrijarhalni poredak rodnih, tj. bračnih odnosa.

Današnja „kupovina“ mlade, u tom smislu, mogla bi se posmatrati ne samo kao ostatak nekadašnje prave kupovine devojaka, nego i kao simbolički čin kojim se u sklopu svadbenog rituala na veoma jasan način izražava, potvrđuje, ali i iznova učvršćuje postojeća raspodela društvene moći, po kojoj se u kontekstu patrijarhalnih rodnih odnosa legitimiše uloga muškarca da u bračnoj zajednici bude taj koji će imati primat u obezbeđivanju sredstava za zajedničku bračnu kasu, samim tim i primat u odnosu prema svom bračnom partneru.

Mada je običaj prave kupovine mlade među Srbima odavno iščezao i uglavnom sveden na simboličku meru, ne znači da je svadbeni ritual izgubio ulogu isticanja ugleda u društvu. On tu ulogu ima i danas, ali sa tom karakteristikom da umesto davanjem otkupa za nevestu mladoženjini roditelji obično nastoje da se „pokažu“ organizovanjem svadbenih veselja sa velikim brojem zvanica, u pojedinim slučajevima darivanjem mladenaca skupocenim poklonima, itd.

Zapitali smo se zbog čega je običaj darivanja mlade od velike važnosti u ritualu svadbe, kao i zašto svekrva i dever prednjače u darivanju. Aleksandar Pavlović ističe kako je najvažnija uloga u svadbenom ritualu kod Srba od starina do danas pripadala mladoženjenoj majci, odnosno svekrvi. Ona je ta koja simbolizuje mladoženjino domaćinstvo i unutrašnji kućni poredak, te joj zato pripada uloga da uvodi novog člana – snahu – u krug domaćinstva.

Dovoljno je pomenuti ih samo nekoliko: ona snahu na ulazu u kuću dočekuje sa hlebom, vinom, zapaljenom svećom, medom ili šećerom, i maslom; pred kućom joj daje sito sa žitom i drugim plodovima, u koje se stavlja šećer ili bombone, što mlada posipa po svatovima, a sito baca na kućni krov; prilikom uvođenja u kuću, svekrva mladu vodi tri puta oko ognjišta, koje mlada daruje i simbolično ljubi; mlada podstiče vatru na ognjištu, prihvata se za verige i gleda kroz komin (odžak), itd.

Važna uloga u svadbenom ritualu oduvek je pripadala i mladoženjinom bratu, odnosno deveru. Sva je prilika da se on u tradicionalnoj kulturi Srba javlja kao predstavnik muške srodničke grupe kojoj mladoženja pripada, te da mu je kao takvom pripisano zaduženje da nevestu preuzme od njene porodice i da je zatim prati, odnosno „čuva“, do dolaska u muževljev dom.

Čin darivanja mlade od strane svekrve i devera predstvalja jedan od običaja vezanih za uvođenje mlade u novi dom, te darivanja novog člana domaćinstva. Odevanje se u tradicionalnoj kulturi Srba često nalazilo u funkciji označavanja društvenog statusa pojedinca, što je posebno bio slučaj upravo u kontekstu svadbe, u situaciji kada se iz jednog bračnog statusa prelazi u drugi.

Simbolika odevanja do izražaja je najviše dolazila kod devojaka, za koje se tačno znalo koju odeću, ili nošnju, nose pre, a koju nakon udaje. U situaciji izmenjenih društvenih i kulturnih prilika, u kojoj se primena tradicionalnog odevanja u mnogim krajevima već odavno povukla iz prakse, današnje darivanje mlade haljinom i cipelama moglo bi da ukazuje upravo na isti simbolički čin čiji je smisao da se odevanjem u novo ruho označi i novi bračni status devojke, tj. njen novi „životni početak“.

Takođe figura od izuzetne važnosti pri svadbenim običajima je figura kuma. Prema običaju, kum je prvi koji se na svadbu poziva, a venčanje mladenaca bez njega ne može da se obavi. Za svadbenim stolom kum uvek sedi na počasnom mestu. Za kuma se oduvek birala osoba za koju se smatralo da je čestita, vredna, srećne ruke. Kumstvo se smatralo svetinjom, a kum svecem, jer se verovalo da od njega zavisi napredak porodice i domaćinstva. Od kada se za kuma zna da učestvuje u svadbenom ritualu, zna se i da kumu pripada uloga da mladence dariva.

Kao jedan od veoma čestih darova u tradicionalnoj kulturi Srba, ne samo na svadbama, nego i inače, javljaju se različite vrste hlebova, odnosno pogača. Ovim pogačama, u zavisnosti od namene, često je pripisivan obredni karakter. Slično je bilo i sa kumovskim darom na venčanju. Činjenica da se kumu daje da uzme prvi zalogaj od pogače koju je doneo govori o jednom, a to je veliki značaj uloge koja mu je na svadbi pripisivana. Pravilo je uvek bilo, sa druge strane, i da se kum dariva. Na ovaj način dodatno mu je ukazivano poštovanje, kao figuri od koje se očekuje da svojim osobinama blagotvorno utiče na brak budućih supružnika.

Dr Aleksandar Pavlović objašnjava i ritual u kom mlada gleda mladoženju kroz verenički prsten, i to kroz prizmu religijskih i magijskih uverenja. Kao najvažniji ritual u životnom ciklusu, svadba je tretirana kao događaj od čijeg će toka zavisiti i život mladenaca u bračnoj zajednici, pri čemu se vodilo računa da se brojne svadbene radnje obave „propisno“, odnosno tako da se njima na poželjan način utiče na nastupajući brak.

Cilj magijskih radnji ponekad je bio da se njima u predstojećem braku obezbedi prevlast jednog od supružnika. U nekim krajevima u tu svrhu je korišćen venčani prsten. Pri polasku na venčanje nevesta je kroz prsten gledala mladoženju, misleći da će, ako joj pokušaj uspe, svog muža u braku „okretati“ po sopstvenom nahođenju.

Među najzastupljenije običaje spada i prenošenje mlade preko kućnog praga. Ova praksa ima svoje varijacije, u zavisnosti od društvenog sloja i geografskog položaja. Susreli smo se sa varijacijom običaja u kom nakon prenošenja preko praga, mladoženja spušta mladu u krilo svoje majke.

U tradicionaloj kulturi Srba, ali i drugih naroda, kućni prag predstavlja sveto mesto, pa otuda i različiti običaji vezani za njega, kaže Pavlović. Kućnom pragu je pripisivano važno mesto i u svadbenom ritualu. Nevesta na prag nije smela da stane, već ga je prekoračivala ili preko njega bivala prenošena od strane mladoženje. Varijacija običaja sa spuštanjem neveste u krilo svekrve simboliše prethodno objašnjenu ulogu i značenje koje svekrva nosi sa sobom u svadbenom ritualu i prihvatanje mlade u novi dom i uvođenje u krug porodice.

Kao i većina običaja danas, i ovaj se praktikuje bez znanja o njegovom poreklu, po principu "jer se tako valja" ili "jer je to običaj".

A o običajima pucanja u jabuku, bidermajerima, slami, cveću, kićenju svatova nezaobilaznim i danas u srpskim svadbama čitajte sutra na našem portalu.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Ovaj tekst, sa tumačenjem svadbenih običaja iz Beogradskog okruga je deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

SVADBA U RIPNJU - KAO PRINC NA BELOM KONJU

KULTURNO NASLEĐE KROZ SVADBENE OBIČAJE

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

OD KIĆENE ČUTURE DO "POPRAVKE"

GORŠAČKA KUHINJA I ZLATIBORSKI "MRS"


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box