Fotografija
moja-kafica
moja-kafica
fotografija/1.12.2017.

Srpska svadba u Muzeju savremene umetnosti

fotografija
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Aleksandrija Ajduković
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Dragan Petrović
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
Autor fotografije:
Razgovarala i fotografisala: Aleksandrija Ajduković

Dragan Petrović je foto i video umetnik prisutan na srpskoj i međunarodnoj sceni aktivno od 1991. Karakterističan je po tome što za razliku od drugih foto-umetnika umetnost stvara uglavnom na narodnim veseljima. Preterajmo i slobodno recimo da je Dragan Petrović naš najznačajniji fotograf. Bilo da posmatramo fotografiju na kojoj četiri gospođe u prolasku gradom ližu sladoled na štapiću, brku koji jede supu, mladu ženu u crvenom u sevdahu dignutih ruku, konobara u Air Nike trenerci kako nosi velike količine belog hleba jasno nam je je da je iza kamere veliki majstor fotografije.



Hroničar je života i životnosti, prateći slave i svečanosti, u folk maniru, a zarađujući pomalo od toga, balansira na ivici strmoglavog pada i uspona savremenosti u Srbiji. Iako autodidakt i samouk umetnik srednje generacije (kako piše u nekoj od njegovih biografija), precizno vizuelno antropološki analizira svakodnevnost i često vikendnost jer su svečanosti koje prati upravo vikendima. Raskošan u produktivnosti i istrajan u posvećenosti, autor je hiljade i hiljade sjajnih snimaka koje ćete imati prilike da vidite i krajem sledeće izlagačke sezone u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

OVDE možete pročitati ekskluzivni intervju sa dugogodišnjim fotografom magazina Life, Stivenom Šapirom, jedim od najcenjenijih fotografa našeg vremena. On je fotografisao Martina Lutera Kinga, Roberta Kenedija, bio je zadužen i za fotografisanje setova za filmove poput Kopolinog „Kuma“ i Skorsezeovog „Taksiste“. Autor je mnogobrojnih fotografija Dejvida Bouvija, Endija Vorhola, grupe Velvet Underground... 


Kako gledaš na činjenicu da si miljenik hipstera? Šta oni, po tvojoj pretpostavci, nalaze u tvom radu?

Ja sam nekako u ubeđenju da sam miljenik svih, ne samo hipstera. Da sam  pisac verovatno bi moji romani bili visokotiražni. (Znam šta pomišljate, narcis... retka cvećka itd, ali nema veze). Hipsteri misle da su otkrili u mom radu alternativu za oficijelnu umetnost, da mase ne kapiraju vrednost mojih fotki. Vama hipsteri nisu bliski? Pa i to su ljudi, i oni su deo našeg društva. Zanimljivi su mi, trude se, mada jeste da mnogo poziraju i ističu svoj način života. Jednom ste i Vi rekli da je "umetnički način života" hipsterski manir ili kako već.

Kakva je uloga tvoje majke u tvom radu? Da li ti se sviđa poređenje sa Almodovarom u tom smislu?

Znam, i ja sam se više puta zapitao da li sam podsvesno iskoristio Almodovarovu ideju, svesno nisam sigurno. Da nisam gledao film gde njegova majka čita vesti na TV dnevniku onda bih mislio da je to bila moja ideja, ovako se preispitujem. Trudim se da budem autentičan. Našli ste dlaku u jajetu. Čestitam! U zadnje vreme često fotografišem majku. Motivi za dobru fotografiju nisu tamo negde. Moja mati je tipičan predstavnik običnih ljudi. Ako uspem da reprezentujem njenu ličnost kroz svoje radove, uspeo sam da napravim dobar rad.

Almodovar nije dlaka u jajetu, nije on jedini, ali je najtipičniji, najuočljiviji primer, zanima me da li je vaš uzajamni odnos rezultovao nekim umetničkim radom i kojim, o tome bih volela da publika više sazna. Ova pitanja imaju smisao da podstaknu da se tvoja stvaralačka ličnost objasni široj ali i stručnoj publici.

Jesu Almodovarovi filmovi i neverovatni i fascinantni, ali nisam potpao pod njegov uticaj. Na mene su trajno uticali francuski filmovi, najpre Trifo, kao i serija kriminalističkih filmova sa Linom Venturom. Da smo savremenici Trifo i ja bi smo bili prijatelji. Pitao bih ga 1995. da mi bude kum na venčanju u opštini Savski venac. Kad sam zadnji put gledao Američku noć prosto mi se plakalo od nabujalih emocija. A kad gledam Hičkoka, zanemim. Ne verujem očima kako je sve napravio. U periodu kad sam imao 25-35 godina posećivao sam Muzej kinoteke dva - tri puta nedeljno, a nedeljom išao na seosku svadbu pod šator. U Kinoteci nam se društvo okupljalo. Uvek bi dolazili pola sata ranije, družili smo se na trotoaru ispred Kinoteke i hotela Union. Moja devojka je uvek kasnila na projekciju, u mraku je ulazila i znala je da sedimo u devetom redu, sredina.

Ponekad tvrdiš da si ti silom prilika svadbarski fotograf i snimatelj-tezgaroš. Reci nam nešto o tom tvom poslu. Kako izgleda tvoj radni dan kada ipak uspeš da iskoristiš situaciju za sopstvene potrebe - u umetničke svrhe?

Dugo sam fotografisao ili snimao ljude, bavio se slikom čoveka. Kao što se neko kroz društvene nauke bavi ljudima, tako se ja bavim istom temom, ali kroz sliku ili video snimak. A gde fotograf može da savata ljude nego na nekom javnom skupu! Gde može da se fotografiše običan čovek nego na svadbi. Svadba je skup na kome 200 ljudi boravi 12 sati. Tako sam imao priliku da budem u društvu po ceo božiji dan, da čekam da se neko otvori i da ga tada fotografišem. Ja obično kažem, kad neko pokaže svoju dušu (ličnost), kad ona bljesne, ja to primetim i tad fotografišem. Ne fotografišem spoljašnost čoveka. Ne radim po automatizmu, već se saživim sa ljudima. Obrazovani umetnici misle da je umetnost negde drugde, imaju pradrasudu da su svadbe kič. Ima tu i kiča i prevaziđenih običaja, ali ja ne snimam svadbe već ljude. Čoveka! Ja obično kažem veselo srce, ili šta već čovek pokaže u datom trenutku. Na svadbi kamerman i fotograf imaju potpuno odrešene ruke. Gde drugde mogu slobodno da slikaju? Jedino mi je problem što ne mogu više da radim, svadbe su mi dostupne samo ponekad.

Pominješ obrazovane umetnike, a znamo da si ti autodidakt. Kakva su tvoja iskustva na tom planu i kako objašnjavaš svoje zaziranje od intelektualnosti i obrazovanja?

Da li zazirem od formalnog obrazovanja, diploma? Obrazovanje u umetnosti je jako delikatno. To nije kao u nauci. Umetnička akademija treba da da osnovno obrazovanje mladom čoveku, da probudi u njemu autora i treće, da ga podstakne da stvara. U ovom trenutku pokušavam da prevrtim u glavi koji su fotografi za mene najbolji u istoriji fotografije i da pretpostavim koliki je na njih bio uticaj škole. Mislim da su to sve bili potpuno autonomni ljudi koji nisu stvarali onako kako ih je neko učio. Gledajući i danas fotografe iz našeg okruženja koji su postigli uspeh, mislim da su i oni puno toga naučili sami istražujući. Poznavaoci fotografije tvrde da su od mojih fotografija najbolje one sa samog početka, iz sredine 80-tih godina. Tada nisam poznavao radove svetski slavnih fotografa već sam slikao spontano i po nahođenju, najpre na osnovu empatije. Fotografije su predstavljale te ljude, a ne mene kao autora, ne moj stil.

Gledao sam pre nekog vremena na internetu šta rade fotografi koji su završili zapadnoevropske akademije i nekako imam utisak da puno toga izgleda kao da je to slikao jedan te isti čovek. Mislio sam i da sakupim fotografije tridesetak fotografa akademski obrazovanih i da ih stavim na jednu web stranu, da napišem recimo da je sve to slikao John Smith koji je završio tu i tu akademiju da vidim da li će neko primetniti da to nije sve slikala jedna osoba. Naravno, autentičnost nije neophodna, ali da li su svi umetnici slični kao osobe? Zašto im fotografije liče? Zadatak profesora a kasnije i kustosa je da probudi svakog čoveka da on (ona) sam sebe otkrije i predstavi publici svoj svet. Da mu obrazovanje ne nameće norme ili da mu neko drugi otkrije njegov najveći potencijal, već on sam.

 

Sledeće što primećujem u obrazovanju je da čovek sa 19 godina ne može da proceni da li je umetnička duša, da li uopšte ima potrebu za izražavanjem, nagon za umetničkim stvaranjem. Tako se dešava da ogromna većina akademski obrazovanih fotografa ne postanu umetnici.

Tvoji radovi deo su prestižnih kolekcija MSUB i Wiener Stadtische. Da li si ti bogat čovek sada i kakvi su tvoji utisci nakon što si postao otkupljivani umetnik?

Bogat da! Bolje da sam to kažem nego da umetnici upiru prstom u mene i kažu: ja ništa a on mako lovu! Ne vredi kukati, izreka stara. Jel mislite da je odabir mojih slika i u ova dva slučaja hipsterski? Kod ove dve kolekcije reč je o mojim fotografijama od pre 30-35 godina. Ispostavilo se da su moji stari foto-negativi porodično blago, a da fotke završavaju u muzeju. U sadašnjim uslovima viši nivo od ulaska u muzej je jedino da čekam poziv za učešće u neki rijaliti. Slavko Timotijević kaže da umetnici pričaju samo o parama, pa eto i Vama su pare četvrta asocijacija kad su tema moje fotografije.

Pominješ Slavka Timotijevića, kakva su tvoja iskustva u saradnji sa Slavkom i kakvu je zapravo on ulogu odigrao kad je tvoje stvaralaštvo u pitanju?

Godine 1991. sedeo sam na jednom smeđem dvosedu kod Jole i Kwaye u bloku 21. U ruci sam držao dvadesetak fotografija koje su mi ostale neprodate od fotografisanja narodnih veselja. Bilo me je žao da bacim te fotke, čuvao sam ih. A njih dve su vrlo zanimljivo reagovale gledajući fotografisane ljude sa svadbi i ispraćaja u vojsku. Dugo smo komentarisali te fotografije i ja sam zaključio da su te fotografije zanimljive ljudima koji nisu iz sveta svadbi. Tako sam odlučio da ih stavim u kontekst umetnosti i predstavim publici. I gde sam tad mogao drugde da idem nego kod Slavka Timotijevića kustosa u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Odneo sam mu 200 fotografija formata 13x18 on je prepoznao potencijal u svemu tome i ta izložba je napravila bum u gradu. Posetili su je i andergraund muzičari koji su se tada okupljali U SKC-u. Slavko je jedini u gradu bio spreman da tako nešto ubaci u umetničku galeriju.

Sa jedne strane je galerijska neobičnost bila što su izložene samo kolor fotografije printerskog formata, a do tada su se fotografi držali normi da je umetničkija c/b fotografija i to većeg formata. Sa druge strane je neobičnost što smo predstavili ruralne ljude urbanoj sredini i to u vrlo pozitivnom svetlu. Posle sam još tri puta pravio kod njega samostalne izložbe, jednom godišnje. Kasnije mi je Slavko namenio rubriku "nacionalna geografija" u Beorami listu iz kulture koji je on izdvao. Tu je jednom mesečno objavljivana po jedna moja fotografija.

Uskoro će tvoja izložba u Salonu MSU. Šta ćemo moći da vidimo i kakva su tvoja očekivanja od te izložbe?

Izložba u Salonu je zakazana za kraj 2018. godine. Nisam još razgovarao sa kustoskinjom o konceptu. Predložiću temu Ferrari Red. Imam dosta apstrakcija sa karakterističnom bojom i dosta scena sa ljudima u ferari crvenoj odeći. Imam i videa na tu temu. Očekujem puno od opšteg utiska! Ta kolekcija pokazuje srećne ljude koji lepo žive, nisu teški, optimistični su. Jarka boja ima jaku simboliku. Kako ćemo posle te izložbe mi kukci da kukamo kad slike demonstriraju sreću i uspeh!? Hoću da podstaknem entuzijazam kod publike.

PROČITAJTE JOŠ: IGOR ČOKO - FOTOGRAFIJE IZ GROTLA ŽIVOTA



POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box