Fotografija
reklama
reklama
fotografija/10.10.2017.

Fotografije iz grotla života

fotografija
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Mihailo Medenica
  • Predrag Pečenica
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
  • Igor Čoko
Autor fotografije:
Piše: Biljana Diković

Dokumentarni fotograf i etnolog-antropolog Igor Čoko premijerno je u Užicu, u Galeriji "Reflektor", predstavio svoju novu knjigu fotografija "Subverzivna estetika ulice – Prizori raskošne stvarnosti".

Izložbu i razgovor o knjizi organizovao je Dejan Klement, koordinator izložbi Udruženja vizuelnih umetnosti iz Užica, i rezultat je saradnje sa Tamarom Petrović, projekt menadžerom za produkciju udruženja „Grain“. Knjiga je prvo izdanje u okviru novopokrenute edicije “Grain photo books” koja za cilj ima razvoj kulture autorske fotografije u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije.

Sa Igorom Čokom razgovaala je Biljana Diković, novinarka i književnica.

Šta za Vas znači fotografija uopšte, kako se kao umetnik osećate u trenutku stvaranja?

- Fotografija je dokument realnosti. Fotografija kojom se bavim je lajf fotografija, dokumentarna fotografija malo drugačije perspektive koja nije reporterska, novinarska, već zahteva malo drugačiji pristup, angažman, vrstu promišljanja… Angažovanost.

Da li intervenišete na svojim fotografijama?

- Samo toliko da se ukloni senka, koriguju hajlajtsi, ali na suštini sadržaja ne intervenišem… Smatram da je to prosto nedopustivo.

 

Vaš osvrt na fotografije koje se danas mogu svakodnevno videti…

- Kad pogledate novinske fotografije (njuz) svetskih vodećih medija, mnogo je krvi na njima… Razumem  da treba da se dokumentuje surovost života, ali nekako, u tim fotografskim krugovima u kojima se dele World press photo i ostale nagrade poželjan je recept „što više krvi, što više smrti dece, što više smrti uopšte“. To hrani medije, hrani sujetu ljudi, hrani potrebu tih medija koje ih objavljuju za njihovom daljom ekspanzijom… Kad pogledate koje su press-fotografije odnele nagrade, to su one u kojima dominira smrt. Da li je to ubistvo ruskog ambasadora u Turskoj, ili slika mrtvog novorođenčeta, bebe na plaži, fotografije napaćenih majki koje zagrljene sa decom, okupane u prašini neke srušene zgrade u Siriji… Ekspanzija takvih fotografija danas smeta…

Da li se događalo da ne objavite ili uopšte ne uradite fotografiju, da nešto prevagne u Vama i odlučite da to ipak nije za objavljivanje? Pitanje je vezano za vreme kada ste radili fotografije izbeglih, ili reportažu sa zatvorenicima…

- Svakako da je bilo tih momenata. Boraveći u hangarima i radeći fotografije izbeglica iz Pakistana i Avganistana, imao sam vrlo zanimljive situacije. Ljudi su se često „zaletali“ (da se tako izrazim) na žicu na granici sa Mađarskom – ogranizuju se u toku noći i krenu, pa šta im Bog da… ako prođu, prođu. To je bila vrlo aktivna igra mačke i miša, u kojoj su naravno poražene izbeglice, jer nije bilo šanse da prođu. Mađarski granični policajci, pa i hrvatski, vršili su brutalne stvari prema njima.  Dočekivao sam ljude u povratku polomljenih ruku, okupane u krvi, bose…  to su strašne scene. Ali, to nije za fotografisanje, to je za hiruršku, medicinsku intervenciju.
Odlučio sam da neću da fotografišem  takve prizore, već sam radio nešto drugo. U blizini su bili postavljeni šatori „Lekara bez granica“, gde su takvi, povređeni ljudi upućivani. U redu je da neka manje brutalna takva  fotografija uđe u kontekst čitave priče,  ali da gradim priču na krvi i senzacionalizmu, to mi nije padalo na pamet.


Iz perspektive obrazovanja, jer ste antropolog, kako ste se borili hodajući na samoj ivici događaja, koracima na samoj liniji dobra i zla? Šta ste tada osećali, znate sudbinu čoveka koga pratite svojim radom, da li je postojala ta unutrašnja borba antropologa i autora?

- Sa tim ljudima je bilo uspostavljeno toliko poverenje da su me vodili na skrivena mesta po hangarima gde su bili njihovi zemljaci koji su prošli kroz određenu vrstu životne havarije… Kao primer, uzeću Abdula kome su mađarski policajci prilikom jednog od pokušaja prelaska granice slomili ruku. U nekom od narednih pokušaja prelaska, mađarski graničar je krenuo da ga bije baš po toj ruci. Nakon što ga je Abdul zamolio da ga ne bije tu, jer mu je ruka bila slomljena, graničar mu je iz obesti polomio opet,  na istom mestu… 
Kada sam nedavno gostovao sa ovom izložbom u Strazburu u Evropskom parlamentu, ponovio sam sve te detalje brutalnosti pred ljudima koji odlučuju o podizanju bodljikavih žica i načinu ophođenja prema azilantima. Jako zanimljivo iskustvo, predstaviti radove koji govore o jednoj vrsti pakla u takvoj krovnoj evropskoj instituciji odakle polazi i gde se završava sve vezano za sudbinu izbeglica i azilanata.


Odakle ideja da fotografišete, ko Vas je uveo u tu priču? Koliko Vam je pomoglo iskustvo u uličnoj fotografiji koju ste već radili i Vaše znanje nauke o čoveku, za uspostavljanje kontakta sa „strancima“?


- Otišao sam sam. Nije bilo nekih ranijih kontakata, organizacija i slično. Niko me nije pozvao niti angažovao. Jednostavno sam sam ušao u tu priču, naravno upotrebio sam svoje teorijsko znanje o čoveku, a puno mi je pomoglo moje iskustvo u radu ulične fotografije. Nekako sam fino, polako, uspostavio kontakt sa njima. To jeste ljudski pristup, ali i rizik. Vi ste u tom hangaru imali hiljadu nepoznatih sudbina, ne znate ko su oni, da li su teroristi, šta ih je dovelo ovde, ko su bili ranije, da li nekom pripadaju,  da li imaju neki zadatak ili su jednostavno krenuli u neki bolji život negde tamo… Ne znate koga su iza sebe ostavili i ko i šta očekuje od njih…
Posebno je bilo rizično kad padne mrak, to je horor scena. Ne vidi se prst pred okom, džabe vam mobilni. Poseban prizor u tim hangarima bile su vatre – kad gore, tridesetak odjednom, 24 sata dnevno,  to je otrovna  dimna zavesa. A oni imaju i plemenske razmirice koje su doneli sa sobom… bilo je dosta diskutabilnih situacija po tom pitanju. Možda to što sam uradio i nije normalan i „preporučljiv“ način ulaska među njih, ali prosto ne možete ni da stojite i samo posmatrate sa distance, morate da uđete u grotlo. Bez straha. Treba biti obazriv naravno, ali ne treba imati straha.


Ono što smo mi imali prilike da vidimo preko državnih medijskih servisa, većina izbeglih su bili muškarci, stariji i mlađi, a manji broj porodica, žena i dece. Recite nešto o Vašem iskustvu prvog talasa izbeglih, nešto što Vas je posebno kao umetnika dotaklo…

Prvi talas su činile kompletne familije, mahom iz Sirije, pričam o periodu s proleća 2014. godine. Do uspostavljanja žičane ograde u Mađarskoj, po nekim procenama kroz Beograd i Srbiju prošlo je oko 1.800.000 ljudi. Oni su u prvo vreme u Beogradu bili u parkovima, kod glavne autobuske stanice. Bili su u prolazu, i mnogi su prošli dalje u željene zapadne zemlje. Posle dizanja ograde u Mađarskoj ostao je taj neki broj od 5-6.000 ljudi koji nisu prošli, smeštenih po kolektivnim centrima, izbegličkim kampovima po Srbiji.


Otprilike je među njima bilo oko 1.200 muškaraca i maloletnika, koji su pokušali da na svoj način krenu u proboj. Video sam jako puno dece koja su prepuštena samoj sebi, u priči sam upoznao njihove sudbine. Mnogima od njih porodice su razbijene, deo ostao u Grčkoj, neki su u međuvremenu prešli granicu pa finansijski pomažu ove koji su ostali u Srbiji… Bilo je porodica gde su žene i deca u kolektivnom centru, a muškarci u hangaru. Humanitarna organizacija Hot fud Idomeni delila im je svakodnevno  ručak oko 13 sati, u okviru hangara.

Kasnije, kad su porušili hangare i kad su morali da se odluče za neki od kolektivnih centara,  Abdul mi je rekao  da im je u kolektivnom centru dobro jer imaju hranu, smeštaj, sve, ali im je ograničeno kretanje. Smetalo mu je što je imao osećaj da je samo broj, nije se osećao slobodan kao u hangaru, sa mogućnošću da sam pokuša da organizuje svoju sudbinu. Tu nas je stavio pred moralnu dilemu – ko je tu u goroj situaciji, biti registrovan ili ne. U slučaju da zakasni na zatvaranje kampa, preti mu  deportacija u Preševo, na primer. Rekao je da mu pomoć Komeserijata za izbeglice ili Crvenog krsta nije značila ništa, jer je sa svojom ekipom mogao da se organizuje i u hangaru da kupi hranu, ali da je isto tako imao više mogućnosti da se nekako snađu i odu gde su naumili. Na kraju je uspeo i jako mi je drago zbog njega.

Težak momenat je bio trenutak kada sam u hangarima, negde pred rušenje istih, uvideo da su ti ljudi spoznali da priča o otvaranju granica gubi smisao. Došlo je vreme da se sve to tamo na neki način završi. Tu vrstu agonije tokom dolazeće zime ne bi mogli da prebrode. Srećom, ti hangari su već bili predviđeni za rušenje, pa se stvorila i situacija da se ti ljudi dislociraju odatle. Da li je to surovo ili nije ne znam, ali možda im je čak učinjena i usluga. Evo zašto.. Takva vrsta uslovne slobode njima nije odgovarala, imala je indiciju da se pretvori u totalnu agoniju. Pojavio se i seks-trafiking sa maloletnicama zbog nedostatka novca, počeli su da ih napadaju i otimaju im mobilne telefone, koji su im jedino sredstvo komunikacije sa porodicama ili rodbinom…

Ja sam jako optimističan čovek, prošao sam i ličnu golgotu izbeglištva, zatvorene granice, mnogo toga što ima neke veze sa njima. Ali, prvi put u životu, prateći njihove sudbine, sreo sam se sa deprimirajućom činjenicom da za njih nema izlaza. Oni će doći u „u Evropu koja će ih primiti raširenih ruku“. Gde će, u svojoj iluziji  na primer, student medicine iz Kabula moći da nastavi studije na Sorboni… A ne shvataju da je realnost drugačija, „ako im dopadne da čiste toalet biće srećni“… Kad stignu u taj neki svoj „zamišljeni Eldorado“ i kad se uvere da tu nema ništa od toga što su  mislili, čemu su se nadali, šta se tada događa? U kontaktu sam s nekim od tih ljudi koji su prešli granicu i po njihovoj priči oseti se tumaranje u mestu i razočarenje…

Sam način „organizovanja“ njihovog puta do željenih destinacija u kojima bi započeli neki novi život, i sve što taj put prati, posledice koje izaziva, veoma liči na to da su oni u stvari – sredstvo za ostvarivanje nekih i nečijih, drugih ciljeva. Da su zloupotrebljeni, jer u svemu ipak stradaju ljudi, to je jedna svojevrsna tragedija današnjeg sveta… To se dogodilo i Srbima. Sve je na kraju glavom, imovinom, teritorijom i ostalim vrednostima, platio narod, što je i Vaše iskustvo.

- Upravo tako. To je nesreća. Ono što čuješ i vidiš „oči u oči“ govori sve. Neću da banalizujem da su svi oni dobri, ali tu zaista ima ljudi koji su doživeli nesreću. Ličnu i kolektivnu. Vidite u njihovim očima, u njihovim pogledima – životni umor.

Boravak od 6-8 meseci u tim hangarima natera čoveka, koliko god da je mentalno jak, da posrne. To postane neizdrživo. Znam po ličnom primeru, već treći put po ulasku u toksični  dim u tim prostorijama koji obara s nogu, nije mi bilo dobro, povraćalo mi se, bilo mi je muka. A oni su u takvim uslovima boravili sve vreme.

Znate, mnogi od njih su otišli iz svojih zemalja u potrazi za boljim životom. Roditelji, koji su ostali da žive u Avganistanu od njih očekuju nekakav odgovor, nekakav fid-bek. I sad dolazim u situaciju da prisustvujem sceni gde se kreiraju  lažne stvarnosti. Mladić uz pomoć aplikacije sebe fotografiše u nekoj čučećoj pozi, i postavlja svoj lik na fotografiju  panorame ispred Ajfelove kule, i kaže – „evo me, majko, u Parizu sam“. To ide do te granice, do te mere…

Abdul mi je pričao, on je u kontaktu  sa majkom i bratom, da ljudi ne razumeju kakva je situacija u Avganistanu koji je 70 odsto pod vlašću Talibana. Abdul je tamo stavljen pred svršen čin, ili će da se bori za njih ili će da ga ubiju. I on je odabrao da ode, čuo je da tamo negde postoji Balkanska ruta, put prema Evropi, krenuo je tuda i zapeo ovde. Majka je želela da pošalje brata njegovim putem, i sad, kako on njoj da objasni da nije bio u Parizu, već da je u Beogradu, u ćumezu hangara, i da mu nije dobro. A kada bi sad krenuo ne može preko Mađarske zbog ograde, ne mogu ni u Hrvatsku, stavljeni su pred svršen čin. Bugarska je posebna priča… tamo je tretman prema njima bio mnogo brutalniji nego bilo gde, postoji privatna vojska sa tenkovima, love ih kao zečeve… Ostale su mi u sećanju njihove reakcije i tikovi na pomen Bugarske… Koliko god da su imali neuslovni život ovde, imali su taj neki tajm-aut u Srbiji kao spas, ali oni ne žele da ostanu ovde… Ovde su ostali sticajem okolnosti.

Da li imate nameru da se ovom pričom bavite i dalje?

- Ta priča o njima je ispričana, završena. Hangari više ne postoje. Serijal fotografija iz hangara je prikazan u Evropskom parlamentu u Strazburu, po izložbama širom Evrope, fotografije su deljene više hiljada puta preko društvenih mreža i značajnih evropskih medija… Aktivisti iz raznih delova Evrope su vođeni fotografijama dolazili u Beograd da im pomognu. To je svrha angažovane fotografije koja je ispunila svoju misiju.

Koja je Vaša poruka ljudima koji se bave dokumentarnom fotografijom?

- Moraju da istraju na autentičnosti priče, nema intervencije, nema korekcije, ostaviti onako kako jeste. Vrlo bitna stvar je  etički i moralni pristup. Nije sve ekskluzivnost. Ta vrsta fotografije nije lov na nagrade.


REČ O UMETNIKU

Igor Čoko je rođen 1975.godine u Kninu, Hrvatska. Živi i radi u Beogradu. Po obrazovanju je diplomirani etnolog-antropolog. Iz perspektive vizuelnog antropologa, kroz dokumentarnu i uličnu fotografiju istražuje senzibilitet ljudi, uličnog života i života stigmatizovanih grupa. Do sada je svoje radove izlagao na samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji i Evropi,  a radovi su objavljivani u vodećim medijima na prostoru bivše Jugoslavije i Evrope. Autor je knjiga fotografija: „Subverzivna estetika ulice – Prizori raskošne stvarnosti“ (rezultat četvorogodišnjeg rada u oblasti ulične fotografije),  „Zarobljeni – Pakao je tu iza ugla“ (fotografije o izbeglicama), i „Iza rešetaka – Život osuđenika iz Okružnog zatvora u Beogradu“ (fotografije zatvorenika i njihove stvarnosti).

PROČITAJTE JOŠ: OKSANA TOSKIĆ: BEZ CENZURE



 



POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box