Film
reklama
reklama
film/22.09.2017.

Reditelji o režiji pre snimanja

film
  • Marko Kostić
  • Milorad Milinković
  • Nikola Ležajić
  • Dejan Karaklajić
  • Promo
Autor fotografije:
Piše: Milica Piletić

U tekstu Put od ideje do reklame osvrnuli smo se na ulogu storiborda u reklamnoj industriji. Međutim, ova tehnika se razvila prvenstveno za potrebe sedme umetnosti – filma. Prvi reditelj koji je crtao kadrove pre nego što bi ih snimio bio je pionir filma Žorž Melijes, a proces razvijanja storiborda kakav danas znamo razvijen je u studiju Volta Diznija. On je otvorio "posebno odeljenje za priču”, odvojio ga od odeljenja za animaciju i u njemu zaposlio specijalizovane storibord umetnike.

Za Kaleidoskop govore filmski reditelji. Milorad Milinković: ne koristi storibord kada snima filmove, ali ga se zato u reklamama drži “kao pijan plota”. Marko Kostić: radije snima bez storiborda i više voli da kadrove i prostorni kontinuitet određuje na licu mesta. Nikola Ležaić: iskoristio svoje iskustvo strip crtača i iznenadio celu ekipu kada je za svoj prvi film sam uradio ceo storibord. Dejan Karaklajić: onomad nekome pozajmio knjigu sa Ejzenštajnovim storibordom za Oklopnjaču Potemkin, a danas bi bio jako zahvalan kada bi mu taj neko knjigu konačno vratio.  

 

Dejan Karaklajić je ovih dana neprestano na snimanju slovenačke humorističke serije  Dragi sosedje, ali je raspoložen da razgovara o storibordu. Seća se kako je, još kao kino amater u Kino klubu Beograd, dobio na poklon knjigu o Ejzenštajnovom filmu Oklopnjača Potemkin, iz epohe nemog filma. "Knjiga, inače prevedena na srpski jezik, zapravo je bila knjiga snimanja sa svim opisima kadrova.  Ejzenštajn je svaki kadar nacrtao sa fazama pokreta. Pratio sam repertoar u novinama i kada je Kinoteka ponovo stavila Oklopnjaču na repertoar, gledao sam film sa drugačijim odnosom.  Analizirao sam i film i storibord, jer je Ejzenštajn bio začetnik “montaže atrakcije”.  U ovoj knjizi, koju je neko “pozajmio” od mene, ceo film je bio izmontiran. Za mene je to bilo fascinantno."

U vreme kada je studirao, nisu se pravili storibordovi za filmove, ali je Dejan ipak napravio jedan, i to sam. "Učinio sam to više zbog sebe, nego zbog filmske ekipe i to za svoj studentski film Projekcija Sizifa. Interesantno je da je film teoretski bio pravljen u jednom kadru, a meni su bile potrebne faze tog kadra. Uz pomoć tog mog storiborda bolje sam razumeo i realizovao svoju ideju", objašnjava Karaklajić.

Sa Miloradom Milinkovićem razgovaramo u pauzama snimanja njegovog novog filma, Patuljci sa naslovnih strana. Ni za ovaj, a ni za druge filmove koje je režirao nije koristio storibord, a sebe je, kaže, ubedio da ima odličnu koncentraciju i da uvek unapred zna kako treba da izgleda scena. "A volim i da improvizujem, jer se u glumačkoj igri često otkrije da se nešto mora potpuno drugačije snimiti nego što sam mislio. Verujte, na setu se ne primeti da nemam storibord", kaže uz osmeh Milinković. "Kada je reč o filmu pripreme se obično rade u poslednjem trenutku, tako da najčešće nema ni vremena za storibord… Izmene se objekti u poslednjem trenutku, na primer", objašnjava on.

Ipak, Milorad se kao reditelj mnogo puta susretao sa storibordovima, snimajući brojne TV reklame, i ističe da su mu tada oni bili prilično korisni, kao i saradnja sa storibordistima. "Pravi put je da pre definisanja storiborda crtač i ja imamo nekoliko sastanaka, pa je onda storibord rezultat naših zajedničkih kreacija, ali i već prethodno urađenih obilazaka terena, kadriranja sa direktorom fotografije, sastanaka sa scenografom, kastinga itd… Potom bi agencija dala to klijentu na usvajanje. U tom slučaju, koji nije tako redak kako se čini, a ja sve više insistiram na njemu, držim se storiborda ‘’kao pijan plota’’. Jer je to upravo ono što hoćemo svi u timu", ističe Milinković.

Ni Marko Kostić nije koristio storibord za svoje filmove Princ od papira i Kozje uši, ali jeste za potrebe snimanja reklama i muzičkih spotova. Zanimljivo je da storibord i ne smatra mnogo korisnom alatkom u pripremi filma i objašnjava svoje razloge: "Svaka lokacija na kojoj sam snimao bila je za mene, kao i za kinematografiju, sasvim nova, odnosno prvi put korišćena za potrebe nekog filma.
Pošto su te lokacije tada bile prvi put scenski analizirane, tek se na snimanju konačno videlo kako se plan kadriranja odražava na sistem rasvete i položaj kamere. U takvoj situaciji precizna slika kadriranja će pre usporiti nego ubrzati proces, pošto scena ne može ispasti kako je zamišljena ako nisu blagovremeno poznati svi tehnički uslovi pogodni za položaj filmske tehnike."



Kostić otkriva da bi rado koristio storibord kada bi snimao u studijskim uslovima, kao u doba Avala filma, jer bi se onda fleksibilni produkcioni uslovi mogli prilagoditi crtežu. "Recimo, Hičkok je koristio crteže za svoje scene, ali u kasnijoj fazi svoje karijere on često nije bio prisutan na setu, pa su mu crteži zaista bili neophodni. Uz to, studijski uslovi u njegovo vreme bili su besprekorni i svi njegovi filmovi snimani su u studiju", dodaje.

Ipak, Marko nije zagovornik snimanja filmova u studijskim uslovima, ali bi voleo da postoje unapred utvrđene lokacije za srpsku kinematografiju i objašnjava: "Nekoliko kanonskih mesta koja bi služila za filmska snimanja, pa bi onda sistem kamere i rasvete bio postavljen planski unapred, a reditelj bi odlučivao o kombinacijama kadrova u ponudi. U tom slučaju storibord bi bio od izuzetne koristi, jer bi opisivao rediteljsku nameru koja nije u sukobu sa produkcionim uslovima snimanja."

 

Pre nego što je upisao režiju, Nikola Ležaić je crtao stripove. Prirodnu vezu ove dve umetnosti iskoristio je na najbolji mogući način: sam je uradio storibord za svoj prvi, kasnije nagrađivani film Tilva Roš. Nacrtao je svaki pojedinačni kadar. "Knjigu snimanja sam pravio zajedno sa Milošem Jaćimovićem, direktorom fotografije, to je trajalo oko dve nedelje. Onda sam sam krenuo na izradu storiborda, još oko tri nedelje. Odlučio sam se da umesto klasičnog crtanja, storibord napravim u 3D programu za izradu storiborda Frame Forge, što je bilo dosta korisno, pošto je u programu moguće napraviti tačne dimenzije prostora, izabrati set objektiva i slično.



To nam je, recimo, koristilo prilikom odlučivanja o dimenzijama objekta koje su nam potrebne", priča Ležaić, a na pitanje da li bi to ponovio podseća na onu filmadžijsku izreku: prvi film se sprema celog života, a svaki sledeći samo tokom priprema. "Bio sam još uvek student bez mnogo iskustva, ali i bez drugih obaveza. Imao sam, dakle, sve vreme ovog sveta da se posvetim svom filmu. Nedostatak iskustva sam pokušao da nadomestim strahovito detaljnim pripremama, što se ispostavilo kao odličan koncept, pošto sam istovremeno želeo da uspostavim jasan vizuelni koncept, a i da ostavim jako puno prostora za glumačku improvizaciju, što je u tim okolnostima, mislim, jedino bilo moguće ukoliko bi svima unapred bilo jasno kako bi svaki kadar trebalo da izgleda."

Ekipa koja je radila na filmu Tilva Roš je bila oduševljena jer se većina njih praktično nikada do tada nije srela sa storibordom celog filma. Taj storibord je mnogo značio svim sektorima, od scenografa i kostimografa do rasvetljivača... "Postojanje storiborda mi je dalo jako puno vremena za bavljenje glumcima i njihovom improvizacijom, pošto je svima sve bilo jasno i gotovo da nisam dobijao klasična pitanja tipa "Da li se vidi onaj zid" ili "Da li mu se vide patike" i slično", priseća se Nikola i kaže da su ga se pridržavali skoro pa religiozno. "To je otvorilo prostor da glumci u kadru mogu da improvizuju mizanscen praktično neograničeno, da ulaze i izlaze iz kadra i da se kreću ne razmišljajući gde treba da stanu i slično. To je dovelo do čudne kombinacije rigidnog, zakucanog vizuelnog izraza, i potpuno oslobođene glumačke igre, što mislim da je na kraju zapravo zaštitni znak tog filma", smatra Ležaić. 

Kostić smatra da je glavna stvar u radu sa storibordom prvo zamisliti scenu, a potom je snimiti. "Mislim da to ne mora uvek biti dobro za reditelja. Reditelj nije uvek vizuelni tip, ponekad je to osoba koja traži smisao scene u dramskim odnosima i glumačkim radnjama. U tom slučaju, bolje je odrediti prostorni kontinuitet i kadrove na licu mesta", pojašnjava.

Karaklajić je dugo radio u Americi, gde se insistira na storibordu. I ne samo da se insistira, već se bez storiborda ne može ni napraviti reklama, a ide se i dalje, kaže Dejan. "Predtekst reklame se pravi tako što se iz raznih materijala drugih reklama ili filmova izmontiraju kadrovi i napravi se maketa reklame.  Potom se napravi i storibord.  U današnje vreme se napravi i animatiks.  To je na jednostavan način animirani storibord.  Tu se vide svi kadrovi i pokreti u njima.  Ova vrsta animiranog storiborda je izuzetno korisna za klijenta, kao i za agenciju i ekipu."

Standard u izradi storiborda kod nas baš i ne postoji. Različiti ilustratori, različiti storibordovi. Neki u boji, neki crno-beli. Neki liče na skice, pojedini su toliko detaljni da liče na ilustracije koje bi mnogi rado okačili na zid, a mnogi misle da je to skoro isto što i strip. Za potrebe snimanja važno je samo jedno: da storibord bude funkcionalan.

"Meni za snimanje nije potreban previše detaljan storibord, ali ga je uvek lepo videti. Što se mene tiče, umetnik može da se razmaše koliko mu drago. Svi mi koji smo na stripu odrasli, volimo lepe storibordove. A vole i klijenti", kaže Milorad Milinković. Na pitanje da li bi po nekom stripu radio film odgovara: "Ekranizovanje nečega što je već vrhunska umetnost bila bi u neku ruku blasfemija. Uostalom, filmove koje volim kad su po stripu, obično su po nekom stripu koji mi nije preterano drag… Konan Džona Milijusa, na primer. Nikada nisam voleo taj strip, a film je genijalan. U suprotnim slučajevima sam uglavnom bio razočaran filmovima. "

Za ekipu koja radi na izradi reklame storibord je dragocen, tvrdi Ležaić. "Rokovi su užasno kratki, nema vremena da se ekipa "uigra", mora svima sve da bude jasno. Osim toga, klijentima koji imaju manje ili više imaginacije i iskustva u zamišljanju budućih kadrova, na ovaj način se otklanjaju sve nedoumice. To može reditelju kasnije da se obije o glavu, ukoliko zamišljeni kadar ne funkcioniše na setu, a klijent insistira na takvom kadru pošto je takav kadar dogovoren. To su srećom retke situacije."

Storibord može značajno doprineti i uštedi budžeta i boljem plasmanu budećeg projekta. "Korisno je vizuelno stvoriti stil i izgled filma ili reklame ili bilo kog vizuelnog projekta.  Razmišljati unapred i trošiti vreme na papiru, odnosno kompjuteru bolje je za sve, a pre svega je mnogo ekonomičnije", precizira Karaklajić. "Ne treba na setu trošiti vreme.  Tu se realizuju ideje koje su preko storiborda kreirane i donekle isprobane unapred. U Americi se ponekad snimi sekvenca igranog filma ili serije, da bi se lakše sakupio novac za ceo film.  U neku ruku, i to je veoma elaborirana verzija storiborda, ne za snimanje već da bi se sakupio novac za proizvodnju."

Ležaić primećuje da je insistiranje na storibordu i kod nas sve češća pojava: "Možda ne na nivou celog filma kao što smo mi radili, ali makar akcionih sekvenci. Definitivno je važan za produkciju, na taj način je svima mnogo jasnije koji film se snima."

Kod nas su budžeti za pripremu filma mali, često se za taj segment ni ne odvaja novac, a izrada storiborda za ceo film košta. Na pitanje da li je storibord kod nas luksuz, Dejan Karaklajić odgovara: "Luksuz nikako… Sasvim suprotno, luksuz je ne praviti storibord."

PROČITAJTE JOŠ: NIKOLA LJUCA: FILM JE STVAR TRENUTKA


 

 

 

 

 

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box