Film
film/25.11.2016.

Beogradska noć na zemlji

film
  • Imdb, Dzim Dzarmus
  • Imdb, Dzim Dzarmus
  • Imdb, Dzim Dzarmus
  • Imdb, Noć na zemlji
  • Imdb, Noć na zemlji
  • Imdb, Noć na zemlji
  • Imdb, Dzim Dzarmus
  • Imdb, Noć na zemlji
  • Imdb, Dzim Dzarmus
  • Imdb, Noć na zemlji
Autor fotografije:

Piše: Bojan Marjanović

“Život nema zaplet, pa zašto bi onda morali da ga imaju filmovi ili dela fikcije uopšte?” Dž.Dž.

Jedna od stvari koju najviše volim na svojoj zimskoj jakni su njeni duboki džepovi – toliko duboki da ruke mogu u njih da zavučem maltene do laktova. Upravo sam to i radio dok sam stajao ispred svoje zgrade i borio se sa hladnoćom. Novembarska noć, radni dan, a na okolnim kućama i zgradama svetlio je tek poneki prozor iza koga se neko borio sa nesanicom, televizijskim programom, učenjem za ispit ili već nekim drugim izgovorom za usamljenost. Ulica je bila potpuno pusta kada je u nju uplovio taksi kog sam, nekoliko minuta ranije, pozvao telefonom. Široki srebrni auto se polako približavao, a ja sam, nevoljno, iščupao ruku iz udobne topline desnog džepa i, sasvim neprimerno pustari u kojoj smo se nalazili, krenuo da mašem taksisti, kao da stojim na nekoj bučnoj, centralnoj ulici u osam sati uveče i već deset minuta bezuspešno pokušavam da zaustavim taksi. Otvorio sam vrata i uleteo na zadnje sedište. 

“Dobro veče. Dokle idemo?”, čuo sam glas. Promrmljao sam adresu, ne gledajući u njega, otkopčavao sam jaknu, a onda mi se pogled zalepi na njegovih nekoliko belih pramenova koji su virili iznad naslona za glavu. Promatrao sam deo njegovog lica u retrovizoru. “Sačekaj, bre, pa ti si.. Kako ovo…”, zbunih se, a on se kratko nasmeja. “Da, ja sam”, odgovori na perfektnom srpsko-hrvatskom jeziku. Što i ne bi bilo čudno – naprotiv, bila bi to najuobičajenija stvar u ovom delu sveta - da na vozačkom mestu nije sedeo, glavom i bradom, Džim Džarmuš.

“Kako to, jebote?!”, ote mi se. “Pa, eto, tako. Ponekad volim da vozim taksi u Beogradu. Dobar je ovo grad. Zabavan za vožnju. Puno kretena i puno sjajnih ljudi mi uđe u kola noću dok taksiram. A, uostalom, i ti treba da pišeš tekst o meni za taj portal… Kako se beše zove… Da, Kaleidoskop. Pa sam pomislio da bi ti prijalo možda da porazgovaramo malo. Zar ne?”

Blenuo sam u čudu, ali sam ipak odlučio da ne postavim nijedno kako je to moguće/kako se ovo dešava/kako ti sve to znaš/da li sam poludeo pitanje. “U pravu si, bolje da ne trošimo vreme na ta budalasta pitanja”, dobaci mi Džim, smešeći se i loveći moj pogled u retrovizoru, “Pusti, Bojane, taj kvazirealističan pogled na svet. Zašto ne bismo poverovali u sve ovo? Eto, vozimo se nas dvojica u taksiju, Džarmuš i Marjanović, ja ću da te odvezem tamo gde si krenuo, malo ćemo se isćaskati i to je to. Bolje tako nego da sediš sada sam u svom stanu, razlivaš se po stolicama i kauču, boriš se sa tekstom koji treba da napišeš, prepričavaš neke anegdote koje si o meni pročitao tu i tamo na netu, ocenjuješ moje filmove, trkeljaš o rokenrolu ili Vilijamu Blejku ili već nečemu trećem. Zar nije bolje ovako? Nikakva avantura, ništa se neće spektakularno desiti, nećemo opljačkati banku ili prebiti petnaest nacista, nećemo se raspasti na komadiće ili odleteti u svemir, samo ćemo se malo voziti kolima i razgovarati. Zar to ne zvuči kao nešto u šta se može poverovati? Zar to ne zvuči kao neka dobra realnost? Ili, još bolje, zar to ne zvuči kao neki dobar film?”

 

“Jebeni, glupi, beli muškarci” Dž.Dž.

Konačno smo se izvukli iz malih ulica i izašli na široki bulevar. Mrljava lampionska svetlost se krišom uvlačila u naš taksi, a Džim je najednom - posve iznenađujuće čak i u toj blesavoj situaciji u kojoj izgleda kao da te više ništa ne može izenaditi – povikao “Stupid fucking white man!!!” Okrenuo se ka meni, na sekund ili dva skinuvši pogled sa puta, a onda je opet uzviknuo “Stupid fucking white man! Tako je pisalo na nekom od tih sajtova, goodreads ili brainyquote, kada si danas na netu tražio neke moje citate i izjave. Pa, dobro, okej si to preveo gore na početku pasusa, čak je i bolje što si samoinicijativno prebacio iz jednine u množinu – jebeni, glupi, beli muškarci! Ne sećam se tačno u kom sam kontekstu i gde to izjavio, ali zar ti se ne čini da je ta rečenica - nekad delimično, a nekad u potpunosti - vrlo primenljiva za gomilu stvari na ovom svetu? Manje-više, zapravo, iza svih užasa stoje oni. Kad uključiš TV i vidiš srušene gradove u Siriji, slobodno možeš uzviknuti – jebeni, glupi, beli mušarci! Ili, recimo, kad pročitaš nešto o korporacijskim đubradima koja kontrolišući novac oblikuje naše živote, opet možeš komotno reći – jebeni, glupi, beli muškarci! I izveštaj o porastu porodičnog nasilja i intervju nekog patetičnog nacionalno osvešćenog književnog mrsomuda i fotke sa marševa desničarskih stranaka! Možeš, zapravo, gledati vesti po ceo dan i samo uzvikivati – jebeni, glupi, beli mušarci, jebeni, glupi, beli mušarci! Podseti me, kako je beše ono rekla Suzan Zontag? Znaš na šta mislim?”

Dok je Džim, u sred svog političkog govora, pokušavao da dođe do vazduha, nesigurno sam promrmljao “Pa, ako na to misliš, ona je negde rekla kako je bela rasa kancer planete.” Džarmuš ushićeno uzviknu “Da, da, upravo tako! E, pa u tom su slučaju onda beli muškarci kancer koji je dobio taj kancer! Zamisli, samo zamisli, recimo, kada bi kancer imao takvo obličje da može da ode kod lekara, da mu tamo urade ultrazvuk ili nešto već slično, e, pa tada bi njemu doktor, posle pregleda, skrušeno rekao žao mi je, gospodine Kancer, ali moram vam saopštiti strašne vesti - dijagnostifikovali smo vam jebene, glupe, bele muškarce!”

Vozili smo se dalje i dalje. Spuštali se po Mirijevu, krotili tamošnje nizbrdice, a meni kroz glavu prođe da ne bi loše bilo kada bi ove žestoke političke teze koje sad meni iznosi bile malo vidljivije i u njegovim filmovima. “Da, razumem te na šta misliš”, nastavi Džim, ignorišući što sam se i dalje čudio time što može da mi čita misli, “ali, pazi, ne želim od svojih filmova da pravim puke pamflete u kojima će kartonski likovi biti tek reprezenti ove ili one društvene skupine. Ako pažljivo gledaš te moje filmove, videćeš da su likovi – čak i kad su beli muškarci – uvek neka vrsta otpadnika, ljudi sa margine, uvek su na neki način pomereni u odnosu na dominantne tokove. Tokove moći, tokove novca, tokove slave, tokove mitologija. A uostalom, možemo i empirijski to dokazati – nije baš toliko puno američkih reditelja koji su u svojim filmovima zainteresovali za živote nekih Italijana, Francuza, Finaca, Japanaca, izbeglica iz istočne Nemačke. Mnogi moji likovi ne znaju jezik sredine u kojoj se nalaze.

Mnogi moji likovi su, naprosto, sistemski skrajnuti u svojoj stvarnosti. To su upravo ljudi koje ja želim da razumem i o kojima pravim te svoje male, čudne filmove. A, seti se, na primer, kako Vudi Alen - reditelj koji te je toliko zaludeo kad si bio klinac da si jedno čitavo davno leto proveo ispisujući neke svoje filmske scenarije po uzoru na njega – često kroz svoje likove ispaljuje te cinične političke rečenice, ismeva Buša ili Klintona, ali, uprkos tome, nikad ne izlazi iz svoje zone komfora, iz kruga srednjeklasnih intelektualaca koji žive u centru Njujorka i imaju diplome dobrih koledža. Eto, pokušaj da odgovoriš sebi na jedno banalno pitanje - koliko u njegovim filmovima ima likova koji su, hm… Crnci? Seti se makar nekog? Ne možeš? Dobro, ima ih par, da, ali zaista jako malo, zar ne? A, opet, ja se ne bavim političkim parolašenjem, ali moji filmovi su, priznaćeš, svakom svojom sekundom borba protiv jebenih, glupih belih muškaraca. Jedna prava politička borba.”

 

“Mnoge stvari sam izvukao iz svoje ljubavi ka književnim formama. Poezija je divna jedna stvar, a prazan prostor između stihova može ostaviti utisak isto kao i sam tekst. Kao kada Majls Dejvis pravi pauze u sviranju trube, pa onda i te pauze budu dirljive.” Dž.Dž.

Hm, siguran sam da pravi Džarmuš nije ovako brbljiv i da nije ovakav hvalisavac, mislio sam, glavom naslonjen na prozor taksija. Ali, dobro, nema veze, ovo i onako nije pravi Džarmuš, ovaj raspričani taksista je tek jedan tekstualni privid, plod igrarije sa postmodernističkim narativnim forama. Kiša je počela da pada, lagano je udarala u krov auta, a on je uključio brisače.

“Slušaj, Bojane”, govorio je, u savršenoj harmoniji sa batom kišnih kapi, “Slušaj me! Ostavi se tih stvari sada. Ne uništavaj magiju pripovedanja. Magiju poezije. Ne mora se sve rasvetliti i ne mora se sve dekonstruisati. Mani se tekstualne samosvesti, mani se autoreferencijalnosti. Nemoj nam više, ni meni ni sebi, takve rečenice stavljati u usta. Naprosto, sad smo tu samo ti i ja. Jedan sredovečni filmski reditelj i jedan mladi pesnik. Samo nas dvojica. Vozimo se kolima. Napolju pada kiša. Neonska svetlost se razliva svuda naokolo. Tek poneki čovek prođe pored ovog svetlećeg natpisa GIROS 00-24. Poneki par se svađa, a poneki bojažljivo ljubi. Saobraćajne policije nema u ovom kraju i - makar od njih - bezbedni su svi oni koji su posle nekoliko piva seli za volan. Neki psi leže po trotoaru, a neki istrčavaju na ulicu i laju kao sumanuti na naše točkove. Ovakve gluve noći su doba u kojima usamljenici bojažljivo hodaju. Po svojim sobama ili svojim ulicama, svejedno. Jedan pesnik koga ti voliš, Faruk Šehić, ima onaj stih, kako beše ide, znaš na koji mislim?”

Odmah sam razumeo na koji stih aludira. “Da, ima. Misliš na onaj – samoća je osjećaj suptilnog izgnanstva u vlastito tijelo?” Nasmešio mi se. “Da, upravo na njega mislim. O tome se radi. O tome ja snimam filmove, a ti o tome pišeš pesme. O izgnanicima u vlastita tela i njihovim međusobnim sudaranjima. O tome je Majls svirao. O tome Vejts peva. O tome je, siguran sam, i ova pesma što ide na radiju. Koja je, uopšte, ovo pesma?”

 

“Kada me pukne depresija ili ma šta slično, sebi kažem ‘misli o svoj toj muzici koju još nisi imao prilike da čuješ’! A kad zamislim svet bez muzike, dođe mi samo da kažem ‘dajte mi pištolj da se ubijem’!” Dž.Dž.

“Pa, ta pesma se zove Sabina”, rekao sam mu. “A pevač? Ko ovo peva, čoveče?”, nestrpljivo i halapljivo je tražio još neku muzičku informaciju - halapljivo na onaj način na koji ljudi postanu kada u mladosti čitaju i istražuju, kada se toliko oduševljavaju muzikom da je uvek čuju još veličanstvenijom nego što ona uistinu jeste. “Pa, taj čovek što trenutno peva na radiju se zove Sinan Sakić”, rekao sam mu.

“Ovo je briljantna pesma!”, odcvrkutao je oduševljeno. “Pa, da, slažem se. Mada, ljudi koji tebe ovde vole... Pa, većina njih ne bi bila oduševljena tvojim oduševljenjem”. Izvijenih obrva me je pogledao u retrovizoru “Kako to misliš?” Pokušao sam da tu napornu i dugačku priču skratim “Pa, znaš, to je kao neka njima neprihvatljiva, narodnjačka muzika. To je, kao, jako daleko ispod njihovog visokog ukusa. Glupost jedna totalna.” Džim je i dalje sedeo zbunjen. “Pa, onda su ljudi ovde verovatno popizdeli kada sam ja u filmovima koristio muziku Yasmine Hamdan ili Mulatu Astatkea? I oni su duboko oslonjeni na narodnu muziku.” Uzdahnuo sam i zaleteo se u objašnjavanje “Da…”, ali pre nego sam započeo sa pričom o provincijalnom elitizmu ili o klasnoj strani tog sukoba ili o tom kolonijalnom kompleksu niže vrednosti ili o već nečemu poput toga – nečemu što mi svaki dan izaziva nervozu u stomaku – samo sam mu kratko rekao “Da, zapravo, ovo je stvarno odlična pesma. Mogao bi da je iskoristiš u nekom svom filmu.” Auto je odzvanjao od Džimovog smeha dok je vrteo volan i skretao u jednu bočnu uličicu. Bili smo blizu mog odredišta.

“Da, vrlo bih rado to uradio. Voleo bih da snimim jedan takav film, baš ovde. U Srbiji, Jugoslaviji, na Balkanu. Dva tipa se voze kolima, krenuli su na more, recimo. I usput svraćaju u svaku moguću kafanu da popiju kafu. Ponekad možda i nešto jače od kafe. I u tim kafanama sreću svakakve ljude koji im pričaju svakakve priče. Pomalo se začude, pomalo se nasmeju, pomale rastuže. A onda krenu dalje. Svakakvu bi muziku ubacili u film. Okej, ubacićemo ovog, kako reče da se zove čovek… Da, Sinan. Koga još predlažeš?” Zamislio sam se dobro “Pa, ne znam, ima još dosta zanimljivog muzičkog sveta ovde. Zoster i Letu Štuke. Silvana Armenulić i Josipa Lisac. Goran Bare i Mostar Sevdah Reunion. Darko Rundek i Goribor. Vesna Zmijanac i Damir Avdić. Smislićemo već nešto. Dobar će to biti film. Dva tipa se voze, svraćaju u kafane, čude se svetu, a prati ih sjajna muzika. Kao neka ovdašnja mešavina Coffee and Cigarettes i Noći na zemlji.” Osmehnuo mi se, okrenut licem ka meni. Vozio je u rikverc i pokušavao da se parkira ispred jedne bele zgrade. “Da, tako nekako mu dođe”, rekao je.

“Znaš, Džime, Noć na zemlji je jedna od najvažnijih stvari koje su mi se desile u životu”

 

“Tužan je ovo i prelep svet.” Dž.Dž.

“Stvarno tako misliš?”, pitao me je, širom otvorenih očiju.

“Da, to je jedan od filmova koje uvek mogu da gledam. U svako doba dana i noći. Jedan od retkih filmova koji mogu da me u dva sata provozaju kroz sve emocije koje imam. Retko kada sam tako plakao od smeha kao onda kad se Roberto Benjini ispoveda popu o svojim seksualnim nepočinstvima sa bundevama, ovcom i ženom svoga brata. Retko kada sam tako plakao od tuge kao tokom one scene koja se dešava u Helsinkiju. Svaki put kada gledam Noć na zemlji uspeš da ispleteš niti između nekih vrlo udaljenih emocija u meni. Nestvaran si jedan film snimio, znaš”. Džim je u rukama vrteo paklu cigareta. “A koja ti je omiljena od svih pet priča u filmu?”, pitao je. “Ne mogu to da kažem. Tek zajedno, tek kad se sklope, tek kao mozaik imaju pun smisao. Jebiga, tek tad su život. Tek tad su noć na zemlji. Tek tada su najbolji okvir da se oslika ovo čudo kroz koje svaki dan hodamo i koje zovemo život”.

“Hoćeš li cigaru?”, pružio je ruku sa paklom prema meni. “Ne pušim. Nije zdravo”, rekao sam. Kratko se nasmejao i samo dodao “Pa, dobro, da, nije zdravo. Kao što, doduše, ni to čudo kroz koje svaki dan hodamo, taj život nije zdrav, a ipak se ne odlučuješ da ne živiš”. Nisam znao šta da mu kažem. Istina, argument mu je bio neoboriv. Napolju je i dalje padala kiša. U zgradi ispred nas, na poslednjem spratu, u stanu broj trideset i tri gorelo je upaljeno svetlo.

“Trebalo bi da kreneš gore kod nje, zar ne?”, pitao me je.

“Da, trebalo bi”.

"Neće biti nepristojno u ovo doba doći u iznenadnu posetu?"

"Mislim da ne. Gotovo sam siguran da neće."

Sedeli smo tako, u tišini, još neko vreme. Minuti su sasvim sporo prolazili, ali su ipak prolazili. Prolazila je još jedna noć na zemlji.

Pročitajte još: Noć u kojoj Koen nije dobio Nobela


 

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box