Reportaža
reportaža/16.12.2016.

Šta narod misli o savremenoj umetnosti?

reportaža
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

Manifestacija Nove tehnologije Galerije savremene umetnosti Pančeva uskoro slavi jubilej. Deceniju od kako se vizuelna umetnost, nekad zvana likovnom, proširila na polje videa, filma, zvuka, svetlosti, instalacija... Odnosno, od kada pančevačka institucija zbirno promoviše nove umetničke trendove.

Izlagali su mnogi, i dobri, i lošiji, strani i domaći autori. Razumljivi, i oni sa zakukuljenom poentom. Ali, bez obzira na prijemčivost postavke, Galerija je bivala sve praznija iz godine u godinu. Slično se događalo i u drugim izložbenim prostorima, čak i u prestonici - jedan te isti krug ljudi, mahom rodbina, prijatelji i najbliskije kolege autora. Tužno za izlagače, tužno i za galerije.

Zato je selektorka jubilarnog izdanja Novih tehnologija odlučila da istraži šta savremena umetnost danas znači građanima Pančeva. Rešila da zađe po fabričkim halama nekad moćne industrije ovog malog, ljupkog grada i oslušne potrebe radnika. Zbog takvog koncepta htela je da ostane anonimna, a da saziv nazove Inverse (unatrag, u sebe). Jer, ideja je bila da običan čovek žirira radove, na osnovu kataloga. Reših da je pratim u ispunjenju zadatka, očekujući mnogo lucidne kritike od naroda. Tako i beše.

Da osetimo pravu radničku atmosferu, u pohod smo krenule rano izjutra. Vrata privatizovane Gradske pekare ostala su nam zatvorena, i pored brojnih pokušaja uspostavljanja kontakta. Nema priče za radna vremena – parafrazirano je izričito odbijanje nadležnih. Zaposlene nismo mogle da sačekamo ni na kraju smene, zbog njihove nepredvidljive dužine. Stoga smo odustale i od drugih velikih pogona (Rafinerije, Azotare, Petrohemije...), u čeljustima neoliberalnog kapitalizma.

Šta ćemo, gde ćemo? Bacile smo sidro u kafeu „Ćira“. Oslikan je muralima lokalnog slikara Aleksandra Alimpića. Prizori su prigodni – kafanski, al’ pokazuju i sklonost vlasnika prema artu. Grupice mušterija ispijaju kafu, listaju novine, zaokupljene tekućim problemima. Sa TV ekrana na zapaženom mestu piči ko zna koja repriza serije „Bolji život“. Ali, ne uspeva da večitim obećanjem anestezira prisutne.

Tako jedan, Miloš M, sam za stolom, galami sve u šesnaest. Svaka reč mu je usmerena protiv države, a naročito novog rukovodstva Rafinerije. Tamo je decenijama bio smenski pogonski radnik, dok ga nisu proglasili tehnološkim viškom. „Sve su nam pokrali“, priča kao pijan, iako je mrtav trezan.

Kako ga prenuti u ostrašćenoj retorici i usmeriti ga na umetnost? Ispostavlja se –lako, čovek prosto vapi za takvim razgovorom. Jer, u „srećnija vremena“ on je putovao, pa čak i posetio atelje Salvadora Dalija.

Zalazeći još više u prošlost, on se seća prve knjige koju je dobio pred polazak u školu, priručnik za bonton. „Gde je sad ta knjiga“, čovek aludira na sveprimetni izostanak domaćeg vaspitanja. „Iz kuće sve polazi“, tvrdi ovaj ljubitelj Dalija, ali se nadovezuje i na današnjicu: „Tehnologija je vratiti radniku prava! I 50% od svojine“. Politička agitacija ne nalazi sledbenike, i on odlazi u hladno zimsko jutro. Ogorčen. Neoplemenjen. Ali bar mrvicu dodirnut.

Ostali kao da su jedva dočekali kraj njegove tirade. I oni bi mogli svašta da kažu na temu kulture. Mnogi su u umetnost čak i lično uključeni, kao prijatelji (manje poznatih) autora, ili i sami bivši kulturni poslenici. „Dok je bilo para, bio sam u svetu filma, a sad kad nema para, i ja sam se preusmerio“, objašnjava jedan od gostiju. Trenutno prodaje zveri iz cirkusa „Medrano“ kome su domaći propisi zabranili da drži divlju menažeriju. Uspeo je da uvali suru mečku novim vlasnicima u Singapuru, iako je znala samo komande na srpskom. „Kako su s njom nadalje radili? I oni su naučili naš jezik, koliko je bilo potrebno“, smeje se, tek delimično svestan izvršene kulturne misije.

Ostatak izjava svodi se na „nema se novca, ni vremena“. Ali ni osećaja za besplatne stvari poput reći „dobar dan“ komšiji.

„Ja sam držao kafanu“, veli sledeći, pa zna da kad je kafana prazna, to je znak da nešto s njom ne valja. Slično je i sa galerijama, pretpostavlja, što ga podseća da je jednom ušao u Savremenu, i ništa mu se tu nije dopalo. Od tada je zaobilazi, priznaje bez griže savesti.

Kataloge listaju čisto da nas ispoštuju, stav imaju bez obzira na njih: umetnost bi trebalo da se preseli u kafane. I čini se da su u pravu, po slobodnom toku rasprave, retko vođene u zvaničnoj instituciji.

Idemo dalje, iscrpevši sve kafanske mudrosti, hitamo u vrtić „Ljiljan“. Tamo za nas imaju vremena samo tokom pauze za dremku dečice. I vaspitačice su željne da se njihov glas čuje, pa galame uglas. Za čas se stvorila podeljena atmosfera – one, ljute protivnice savremenog arta, i mi, njegove zaštitnice.

Ja bih se svađala, ubeđivala, ali me selektorka (otkriću vam: Marija Kauzlarić) svojim stavom umiruje. Treba čuti njihove argumente, zašto su „antiprotivne“. „Da vam pravo kažem, ljudi vole konkretno, modernu umetnost ne razumeju“, tvrdi najglasnija, nakon što je prilježno pogledala zbornike radova . „To filozofiranje“ im ne treba ni približavati, jer „sve treba da ostane na slici“, smatra. Lično voli ulje i akvarel, i rado bi u kući držala neko platno. „Ne bih marila da li je slikar poznat, već samo da li mi se slika sviđa“, ovo proizilazi iz bunta što „neki autori rade dobro dok se ne proslave, a onda mogu i da brljaju“.

Druga dodaje a propo novih tehnologija: „Dobili smo kompjuter u vrtiću, traže nam stalno da nešto ’unosimo’, a mi znamo samo da ga uključimo“. I njima je glavna briga materijalna, pa od kulture vide ono što nude mališanima u okviru programa „Upoznajmo Pančevo“.

Svaka im je dobra, na logici utemeljena, al’ stiže kraj pauzi. Krećemo na sam izvor narodnih umotvorina - na pijacu.

Tamo, daleko više prodavaca no kupaca. Pa ipak, listom se brane da ne mogu da učestvuju u anketi, jer „imaju posla“. Jedna trgovkinja donjim vešom ipak se prihvata kataloga. Za njom i nekolicina drugih, pa konačno dobijamo jubilarnu selekciju, sa sve stručnim komentarima (ovo „stručni“ je bez sarkazma).

Stepenice Koste Cimulusa jedna prodavačica bira jer „ne vode nikuda“, što joj liči na našu realnost. Drugoj godi drugi rad istog autora, fotografija gde on sedi u fotelji u nekoj davno napuštenoj sobi. „I meni često dođe da pobegnem u džungli“, izjavom dokazuje da je shvatila poruku, ali i da obrazovanje nema naročite veze sa percepcijom savremene umetnosti.

Rad Katarine Zdjelar u kom se mala Turkinja trese od plača, a usled treme što mora da otpeva himnu pre početka nastave, što je deo tamošnjeg školskog sistema, treća komentariše: „Njih (Tursku) i ne primaju u EU jer nemaju zakone za zaštitu žena i dece“. Konstatacijom „dakle, ništa novo“ ukazuje na fakat da je umetnost tek eho stvarnosti. A ne avangarda, kako bi trebalo.

Ima tu još par dela iz kataloga koja žiriraju intuitivno, ali i dosetki na račun vizuelnog stvaralaštva. Tako jedan tvrdi da je i sam umetnik, jer „komšinici na pupak poređa voće, a odozgo stavi šlag“. Nije bilo malo radova priznatih autora čija se estetika zasnivala na gastronomiji, pa u ovaj korpus možemo svrstati i A.N.

Rad „Kurvanje“ Sonje Radaković obrađuje radnik Greenwood enterijera, privatne firme za rezanje pločastog materijala. Ne osvrće se na izgled mlade i lepe, gotovo nage umetnice na fotografiji, već kritički primećuje da je pogrešila u taktici. „Ako je htela da se probije, trebalo je da se kurva sa političarima, a ne sa poznatim kolegama“, sugeriše delotvorniji kontekst.

Ovde dobijamo i par praktičnih saveta, provociranih podatkom da Galerija ne radi vikendom. Jer, kad bi bila otvorena neradnim danima, neko bi tu bar slučajno zabasao. Još kad bi im se neko tamo ljubazno obratio, možda bi imali više volje i da pogledaju izloženo. Ovako ih ne čudi jalova praznina muzeja i drugih galerijskih prostora.

Jubilarna priredba „X Novih tehnologija“ izvući će se vešto uz pomoć autoironije. Galeriju će svu pokriti izjave radnika, sa tek ponekom fotografijom izabranih radova. Tišinu, ili pristojni akademski žamor, preduprediće buka sa življih punktova, poput kafane, vrtića, pijace... Ali, šta će biti sa savremenom umetnošću?

Da li će ostati elitistička, sama sebi dovoljna? Ili će se okrenuti široj publici, umesto kustosima i kritičarima? Da li će sistem prepoznati potrebu za edukacijom mogućih poštovalaca savremenog arta? Da li će se galerije prilagoditi potrebama radnika?

Dobar primer je Noć muzeja, kada na desetine hiljada posetilaca pohrli na što više mesta sa spiska, iskonski željni širenja vidika.

Za budućnost radničke klase nemamo rešenja. Sva su istrošena u brojnim „izmima“. U tim promenama od kapitalizma do komunizma, i obrnuto, nije se imalo vremena da se radnici istinski kulturno uzdignu. A, izgleda, ni želje, jer lakše je „stokom“ upravljati, nego osvešćenim ljudima.

E, čisto da znate, narod nije ni glup, ni slep za ono što mu radite! I vi na vlasti, i vi u sistemu, i vi (mi) umetnici! A činjenica da se ni za šta ne pita, lako može da promeni istorija.

Pročitajte još:

Magija balkanskih glasova na Kolarcu

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box