Otkrivamo
otkrivamo/27.10.2016.

Priča koja je pomirila orkestar

otkrivamo
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Lela Milivojević

Beogradska filharmonija nastavila je tradiciju ciklusa koncerata za decu, a novina je stvaranje originalnog scenarija, te je mlada dramaturškinja Mina Ćirić napisala priču „ Zdravo, mi smo orkestar“, o Kompozitorki i njenim prijateljima iz orkestra - instrumentima koji su se posvađali, i ona mora da nađe način da ih pomiri da bi koncert mogao da se održi.

Da je mlada Mina uspela u izazovnom zadatku govori činjenica da na svim izvođenjima najmlađi sa oduševljenjem reaguju na maštovitu priču tapšanjem, navijanjem, recitovanjem, pevanjem. Mališani se ne daju prevariti, kod njih prolazi samo ono što je istinski dobro i oni su uvek najbolje „sudije“. Kaleidoskop vam predstavlja mladu, talentovanu Minu Ćirić kroz priču o prvom izvođenju njenog teksta. 

„Moj zadatak je bio da osmislim tekst koji će dvadeset kratkih kompozicija Šona O’Bojla povezati i obuhvatiti u jednu priču. Svaka od njih predstavlja mali monolog instrumenta tako da sam na postojeće likove iz orkestra dodala lik Kompozitorke koja nam prevodi jezik svojih prijatelja koji govore muzikom. U ,Zdravo, mi smo orkestar’ muzika i tekst se prožimaju i vode dijalog“, objašnjava Mina  koja je kroz ovaj tekst spojila dve stvari koje najviše voli – muziku i pisanje za decu.

Mina Ćirić je studentkinja četvrte godine dramaturgije, a za ovaj angažman u Filharmoniji predložila ju je profesorka Biljana Srbljanović. „Bila sam dobar kandidat zato što sam pored gimnazije završila i srednju muzičku školu, pa mi je pisanje teksta za ,Zdravo, mi smo orkestar’ baš prijalo”. Ovo je prvo samostalno izvođenje nekog Mininog teksta, a autorka ne krije zadovoljstvo što ju je već prvi spisateljski posao vratio na muziku kao i što je u pitanju tekst za decu. „Nisam htela da pričam deci o instrumentima kroz neku suvoparnu istoriju ili teoriju. To nije način da zavole muziku. Htela sam priču, likove, dramsku situaciju…“, dodaje ona.

A, reakcije mlade publike su izvrsne. „Njihovo tapšanje u ritmu, navijanje za vreme kompozicija i potreba da pričaju s Kompozitorkom funkcionišu kao sastavni deo koncerta… Nisam mogla ni da pretpostavim šta će da se desi, mislila sam da će biti stidljivi ili da neće hteti da sarađuju, ali na izvođenju, sva deca su uglas počela da recituju ,mir, mir, mir, niko nije kriv, ava, ava, ava, sudija je krava, kupus i pečeeeenje, slatko pomireeeenje…’ Naravno, za dobru reakciju dece je zaslužna i Kompozitorka, odnosno, glumica Vladislava Vaca Đorđević. I ja sam tapšala kad ona kaže da treba da se tapše i odgovarala sa ,daaaa’ i ,neeee’ kad ona pita nešto, isto kao i sva deca“, priča Mina.

Iako nikada nije pisala za predškolski uzrast, Mina se snašla zato što ni u jednom trenutku nije razmišljala o prilagođavanju teksta, već je samo pričala o instrumentima onako kako bi i danas volela da njoj neko priča. „Nadam se da će mi i sa 40-50 godina ići pisanje za decu“, dodaje ona.

Mina je uključena u Udruženje za razvoj pozorišta za decu mlade (ASSITEJ) gde je u okviru radionice „Priče s malog odmora“ napisala dramu za jedanaestogodišnjake „Sve što niko ne sme“. Drama je nastala tokom druženja s učenicima odeljenja šestog razreda Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ koji će je izvesti u okviru festivala Zvezdarište. Drame s te radionice objaviće Kreativni centar.

Na fakultetu je napisala još jednu dramu za decu po motivima romana „Sofijin svet Justejna Gordera. „Ona je za sada u mojoj fioci. Imam još drama i scenarija po fiokama, jedna od omiljenih mi je ,Kivi song’. Ona nije za decu“, kaže Mina.

Trudi da se pisanje za decu, koliko god je to moguće, što manje razlikuje od pisanja za odrasle. „Kad sam bila mala, mrzela sam većinu dečjih predstava! Htela sam da viknem iz publike ,Ljudi, prestanite da se benavite!’ Mislili su da će tako da mi se približe. Nije im uspelo. Vrlo brzo sam počela da idem isključivo na predstave za velike“.

Kad je reč o budućim projektima, Mina sa još tri koleginice s dramaturgije piše tekst za pozorišni komad koji će režirati Stevan Bodroža. „Okružena sam ljudima s kojima ću i posle studija sarađivati. Verujem u te ljude. Pričamo jedni drugima o onome što radimo, čitamo scenarije i drame jedni drugih, snimamo zanimljive studentske filmove, pravimo dobre studentske predstave“. „Svi s klase stalno idemo na razne radionice i festivale. Ne znam kako će biti kad završimo fakultet i ne kažem da nas to ne brine, ali krenulo nam je dobro“, kaže ona.

Mina se bavila i muzikom i crtanjem, ali je oduvek i pisala. „Tako sam i odlučila da upišem dramaturgiju, ona obuhvata sve što me je ikada zanimalo. Muzika me je naučila ritmu i strukturi, a crtanje mi pomaže da zamislim sve što napišem. Ne gledam na to kao na ljubav prema pisanoj reči, već kao na ljubav prema filmu i pozorištu“, zaključuje mlada dramaturškinja.


Pročitajte još:

Grlom u jagode: Oživljavanje vremeplova


Nikola Rakočević: Gluma ima isceliteljsku moć



POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box