Otkrivamo
otkrivamo/3.10.2016.

Čarobni svet Dejane Bačko

otkrivamo
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:

Piše: Vesna Tasić


To što je rođena bez ruku, Dejani Bačko ne smeta da izrasta u vrsnu slikarku. Nedostatak ruku nadoknađuje umećem nogama. Priroda joj je nešto uzela, ali nešto i dala. Za većinu, slikanje nogom je senzacija. Za mladu umetnicu, kojoj mnogi proriču sjajnu slikarsku budućnost, to je nasušna potreba, radost, lepota, nešto bez čega ne bi mogla. Može bez ruku, ali bez slikanja ne može. Naslikala je nebrojeno slika, priredila 12 samostalnih izložbi, a neka svoja dela uspela je i da proda.

 Ovih dana Dejana upisuje treću godinu studija slikarstva na Likovnoj akademiji u Novom Sadu. Jedva čeka da počnu predavanja i da se malo skrasi posle vrlo burnog i uspešnog perioda. Na akademiji, kaže, nema nikakvih privilegija. Sve radi kao i drugi studenti, čak je u prvoj godini studija i vajala.  Uporno, vredno i bez straha ostvaruje svoj davni san da postane akademska slikarka. Za one koji znaju kakvu veštinu ima u nožnim prstima i koliko se bori, Dejana je najhrabrija devojka u Srbiji. Nedavno, na prvenstvu Srbije u paratekvondou, za osobe sa invaliditetim, ova ljupka devojka osvojila je prvo mesto i postala prvakinja države. A pre dve nedelje, na evropskom takmičenju u Varšavi, osvojila je srebrnu medalju!

Sa svoje dvadeset dve godine, Dejana je oličenje uspeha, borbenosti, životne snage i energije. Pobednica nad životom! Neverovatnom upornošću, srčanošću i hrabrošću, niže uspehe. Ali daleko od toga da je u njenom životu bilo sve bajkovito. Detinjstva se, kaže, ne seća. A i ono čega se seća, najradije bi da zaboravi. Majku Sandru, koja joj je najveći oslonac i podrška u životu, upoznala je tek kada je imala pet godina.

– Rasla sam u domu u Subotici. Kad sam se rodila, mojoj majci su lekari rekli da deca poput mene žive najviše dan-dva po rođenju. Uglavnom, završila sam u domu, a moja mama nije znala da sam živa. Niko joj nije rekao da sam preživela! Znam šokantno je, ne volim o tome da govorim. Kada se u novinama pojavio prvi tekst o meni, o devojčici bez ruku koja slika nogama, mama me je našla! I bolje je što se tog perioda života ne sećam. Ali, crteža se sećam. Bio je to puž, u geometrijskim oblicima. Eto, slikanje me je dovelo do majke i promenilo mi život, – priča ova verda i nasmejana devojka.

Nada se da će jednog dana uspeti da zaboravi i mnogo ružnih stvari koje je doživela. Izrugivanje na ulici, uvrede, obezvređivanje, upiranje prstom i najmrskiju joj rečenicu: „Ti to ne možeš“. A mnogi su je izgovarali. Volela bi da zaboravi kako su neki roditelji bili očajni kada su saznali da će ona biti u razredu u kojem su njihova deca, kako su se bunili, vređali je. Bila bi srećna da iz sećanja izbriše uspomenu na direktorku srednje umetničke škole za dizajn. Iako je prijemni ispit položila sa dva boda manje od maksimalnog, direktorka se usprotivila njenom upisu u školu zbog toga što nema ruke. Kaže, da nije bilo njene mame da interveniše, ko zna šta bi bilo. Uspela je da upiše željenu školu, završila je i dobila još jednu bitku. Fakultetom je oduševljena. Uči, slika, trenira i svakog meseca  šalje po jednu sliku u Lihtenštajn, u udruženje osoba koje slikaju ustima i nogama.  Član tog udruženja postala je kao devetogodišnjakinja. Stipendiraju je i ima obavezu da im šalje svoje radove.

– Najteže u životu mi je da se obučem i vežem kosu. A najlepše i najlakše da slikam. Slikam portrete, kroki crteže, pejzaže. Talenat sam nasledila od tate koji divno slika, a on ga je nasledio od svog tate. Presrećna sam kad slikam, presrećna sam što mi je divno na fakultetu, što je ispunio sva moja očekivanja.

Velika želja joj je bila da upozna Nika Vujačića. Srela ga je pre pet godina i poklonila mu svoju sliku sa motivom Petrovaradina. Zagrlio ju je srcem i rekao joj da je ona za njega veliko nadahnuće. Već godinama čezne da upozna Novaka Đokovića. Naslikala je nekoliko njegovih portreta. Pokušala je sa njim da stupi u kontakt, ali bezuspešno.

– Ostvarujem svoje snove, pa ću ostvariti i taj. Upornost i vera u sebe recept su za uspeh!

 

                                                                            

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Jela
5.10.2016.

Kakva snaga u tom divnom biću! Treba Novak Đoković da pokušava da stupi u kontakt sa njom...

User
Anđelka
4.10.2016.

Predivna priča o unutrašnjoj snazi i lepoti!

Vidi sve komentare
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box