Književnost
reklama
reklama
književnost/16.03.2017.

Bajac: Sumnja je moje prirodno stanje

književnost
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Jelena Pavlović

Ovogodišnja nagrada "Meša Selimović" za knjigu godine uručena je dvojici pisaca koji je ravnopravno dele, Vladislavu Bajcu za roman "Hronika sumnje", u izdanju "Geopoetike" i Mirku Demiću za "Ćutanja iz Gore", u izdanju "Agore".

U Velikom žiriju "Večernjih novosti" za knjigu godine učestvovalo je 55 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara. Kritičari su predložili 112 knjiga, a nagradu su dobili Bajac i Demić sa po 15 glasova.

Vladislav Bajac, romanopisac, pripovedač, prevodilac, jedan je od najčitanijih domaćih savremenih pisaca čije su knjige među najprevođenijim srpskim knjigama na svetu bio je finalista u trci za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

Svoju prvu knjigu pesama objavio je kada je imao samo 18 godina i, kako je rekao, osećao je tada bacivši je, “sram zbog ozbiljnosti nečega što ne zaslužuje”. Narednu je izdao tek nakon 16 godina, u međuvremenu zidajući svoju ličnost: od čitanja, preko bavljenja rokenrol novinarstvom, prevođenja, pa do unošenja preko potrebnog intelektualnog  anarhizma u srpskom izdavaštvu. Oduvek zainteresovan za druge kulture, u svojim knjigama piše o dalekom istoku, o Japanu, Kini, o otomanskom carstvu, o keltskoj prošlosti Beograda, o islamu, pravoslavlju, srednjem istoku, o Ginzbergu, Koenu i Dilanu, nazivajući ih svetim trojstvom, ali i o sopstvenoj kulturi, odrastanju i dekadenciji.

Iako ne objavljuje mnogo i često, Bajac je, kako je jednom za sebe rekao,“vrlo pošten prema književnosti i veruje da seda da napiše nešto samo onda kada treba.” Tako je njegov najnoviji roman nastao nakon osam godina pauze, a samo nekoliko meseci pre nego što će “Hroniku sumnje” objaviti, govorio je da je svoje pisanje zapravo oduvek i bazirao na večitoj sumnji, što je na ovu knjigu samo proširio, smatrajući da jedino tako možemo preispitivati sebe, druge, ali i svet u kome živimo.

Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih književnih priznanja,  a ove godine se njegova knjiga “Hronika sumnje” našla trci i za NIN-ovo, u čijem su najužem izboru Bajčeve knjige bile čak četiri puta do sada.

Šta Vam je značajnije kao književno priznanje – reakcije čitalaca ili nagrade?

Ne može se ništa meriti sa važnošću čitalaca. Knjige postoje zbog njih. Da kojim slučajem knjige ne stvaraju pisci, ni oni ne bi bili potrebni. Ali, eto, jesu. No, ne zaboravimo, i pisci su prvo bili, a i dalje jesu prevashodno – čitaoci. Zato mogu da kažu kako pišu i za sebe.

Može li, nesumnjivo najznačajnija srpska nagrada za roman godine kao što je NIN-ova, da donese neku vrstu balasta nagrađenom autoru ili mu, naprotiv, pomaže da ojača slavu i ugled?

Ja uopšte nemam standardan odnos prema nagradama. Svaki autor gradi svoj sopstveni odnos. Bio sam svedok svega i svačega: pisaca koji su žestoko, direktno ili indirektno, na milion načina, lobirali za pojedine nagrade. Dakle, mnogima je do njih mnogo stalo. Neki veruju da one nadoknađuju sve druge minuse u književnosti. A opet, i publika ume da podiđe piščevoj sujeti i da ga uzdigne u (kvazi) slavi i da mu pojača ugled. Mladom piscu sigurno nagrada mnogo više znači u samopotvrđivanju i skraćivanju stizanja do cilja, ma šta on nekome bio. Ali, bili smo svedoci i uništenja talenata i karijera mladih pisaca gurnutih, prerano ili ne, između čekića i nakovnja.

Zašto NIN-ova nagrada izaziva tako veliko interesovanje, čak i kod onih koje književnost ne zanima posebno, posebno uoči proglašenja?

Ne znam precizno. Reč je verovatno o zbiru različitih razloga: vidno se podiže medijska temperatura, sve poprima neki takmičarski duh, podgreva se nada, poredi sve i svašta sa svakim i svačim bez mere itd. Književnost postaje neka vrsta sporta u kojem se zdušno navija… Ne bi to bilo tako strašno da ne budi u javnosti tu kladioničarsku atmosferu. Nobelovu nagradu već uveliko bukvalno prate rejtinzi i javna klađenja. Desiće se to i NIN-ovoj nagradi, možda. Ako već nije, ali još nismo obavešteni.

Zašto je, po Vašem mišljenju, i ove godine iznova inicirala toliko kontroverzi i ideoloških rasprava?

Verovatno zato što je jedina koja je ostala iole merodavna, među stotinama drugih, iako i ona ume itekako da omane. Eto vidite, i ja sam joj dao osobine živog organizma: ne govorim o žiriju ili okolnostima nego kao o nekom zasebnom živom biću (bilo ono dobri vilenjak ili čudoovište iz Lok Nesa). A nagrađene knjige su zaista ponekad bile ili isuviše političke ili su bile vesnik ili posledica političkih događaja. Tako su u sebe usisale potpuno suvišnu ideološku potku. No, najčešće je ova nagrada izazivala estetske polemike, kada ih je bilo, što je u skladu sa očekivanjima.

Koje mesto knjiga, po Vašem mišljenju, zauzima na srpskoj kulturnoj sceni i da li je to razlog što je NIN-ova nagrada, uslovno rečeno, degradirana?

Nemam ja iluzija o važnosti knjige generalno. Ovo društvo ponire već dugo i uporno i knjige ga neće spasiti. Ali, postoji ta žilava i odana klasa čitača koja se ne da nikome i ničemu. Zbog njih se valjda i piše. A to opet čine pisci koji su još uvek ubeđeni u mogućnost dobrote sveta i koji utopijski veruju u moć književne reči. Ni jednima tu veru niko ne može oduzeti jer ona spada u metafizičke vrednosti. A pitanje je da li je i koliko NIN-ova nagrada degradirana: ne zaboravimo, ona je ustanovljena za godišnju produkciju na koju niko i ništa ne može da utiče. Iz, dakle, onoga što se napiše u jednoj godini, žiri bira najbolje. A tzv. produkcija se razlikuje u svakoj godini.  E sad, to što su žiriji nekada donosili diskutabilne odluke nezavisno i od kvaliteta pojedinih romana, druga je stvar. Jer i žiriji su se razlikovali. Kada smo kod toga, mislim da ovaj žiri iz poslednjih godina (sa sukcesivnim smenama pojedinaca) jeste pokazao ozbiljnost, kredibilitet i dobar ukus.

Izjavili ste, govoreći o nastanku „Hronike sumnje“, da nije bilo plana kakav obično pravite za pisanje. Kako se dogodilo da Vam se ova knjiga „otme“ i da zapravo postanete žrtva neizvesnosti sopstvenog dela?

Ja se još uvek nisam uživeo u “ulogu” pisca. Još uvek koristim pasiv pri objašnjavanju ove svoje profesije (u koju sumnjam da se tako zove), pa ne govorim ”ja sam pisac” već ”ja se bavim pisanjem” ili slobodnije rečeno - ”ja pišem”. Iz ovoga, nadam se, vidite da je sumnja moje prirodno stanje. Dakle, ako mi se knjiga i ”otela”, ja sam u tome uživao. I dalje uživam. To je moja iskrenost. Nikada nisam mistifikovao pisanje, i čak sam umeo da budem opomenut od kolega pisaca kako ”demistifikujem čin i proces pisanja”. A šta je tu vredno skrivanja? Neko će da vam oduzme talenat, ako ga imate?

Ovde i ovoga puta sam pisao direktno o vremenima i događajima kojima sam svedočio, te mi nije bilo potrebno klasično istraživanje, pa ni taj moj uobičajeni plan. To naravno ne znači da sam napisao nadrealistički roman koristeći automatsko pisanje (koliko god ga i dalje cenio, nadrealizam je iza nas) niti da nisam imao kontrolu nad knjigom.  Ne, samo sam se upustio u nešto meni novo, bez ikakve kalkulacije. Uostalom, nikada do sada nisam sedao da pišem bilo šta ako to za mene nije bio potpuni izazov, pokrenut iz sumnje prema sebi samom. Ova knjiga je utoliko dosledna što je uzela za sebe kompletnu temu sumnje i popunila njome sve stranice. Doza neizvesnosti je zapravo bila najveća lepota pisanja, a naročito zato što sam išao težim putem: trpao knjigu faktografijom zbunjujući i sebe, a nadam se i čitaoca, slobodnom primenom tih istih činjenica.

Rekli ste i da ste savladali strahove kada ste shvatili da ne znate kuda će knjiga otići.

Strahove u vezi sa žanrom. Iako sam mnoge od svojih knjiga pisao tako da one na kraju ne budu samo klasični roman, u toku pisanja ove knjige učinilo mi se da sam predrsko odbegao u druge žanrove (recimo, esejiziranu prozu, hronologiju i sl). Ali, sa druge strane, to me je upravo jednog časa i ohrabrilo da osvojim još neki delić žanrovskog prostora koji možda drugi nisu, ako to nije neskromno reći. Uostalom, bez svesti o riziku, pisanju ne treba mu ni prilaziti. Postojala je i bojazan da se sve ne shvati isuviše lično, bukvalno i autobiografski. Otud rez u tretiranju ”imena” glavnih likova: oni se zovu Ja (koje je u trećem licu), On i Ona, a svi drugi imaju imena, poznata i postojeća.

U „Hronici sumnje“ pišete o „životu jedne iščezle zemlje“, kako kaže Jergović. Trudite se pritom da pobegnete od patetike i sentimentalnosti, ali da li ipak ima žala što nije došlo do stvaranja jedne bolje države, s obzirom na činjenicu da je vreme u koje ste smestili roman period kada je bilo najviše intelektualaca koji su bili političari?

Naravno da iz teksta probija ozbiljno promišljanje o višim kriterijumima života jednog proteklog doba i sete za vremenom kada su neke generacije u svakom pogledu imale dostojanstveniji život. Naravno, ne svi, ali većina.              

Piše u knjizi i da je ”Jugoslavija morala da umre”.

Nisam nikakav jugonostalgičar niti nostalgičar, ali jesam Jugosloven. Danas to reći zvuči depase, naravno. Nisam se ja zamrzao u prošlosti, naprotiv, ali ne mogu da se pravim da sam se rodio i živeo u zemlji i državi koja se nije zvala Jugoslavija. Nacionalno poreklo je druga tema.

Da li je raspad Jugoslavije mogao uticati na raspad sistema vrednosti, pa i onih u književnoj kritici?

Naravno. Ali to je (bio) vrlo dug proces, toliko spor da je bio skoro nevidljiv. Zato je izgledalo kao da smo ”u jednom trenu” došli do propasti vrednosti. Književna kritika je takoreći nestala. Ako se ne varam, čini mi se da se upravo sada javlja neka tendencija među mlađom generacijom da se oživi ta kritičarska reč. To bi bilo vrlo važno i dobro.

Koča Popović je u Vašoj knjizi onaj koji spasava slom intelektualaca u revoluciji, onih intelektualaca koji su u rat ušli svesni da zapravo ruše svoje porodice. Da li je Jugoslavija tada, po Vašem mišljenju, bila neka vrsta sučeljavanja mogućeg odnosa dva suprotstavljena sveta?

Mislim da jeste. Otud se u politici jugoslovenskog vrha rodila ta ideja ”srednjeg puta”. Ona kao zamisao jeste bila jedna vrsta prihvatljivog kompromisa i ”mekanog jastuka“, i za politički Istok, i za Zapad. Jugoslavija je tu odigrala svoju važnu i jedinstvenu ulogu. Šteta je što se nije predvidelo doba posle njene važnosti, koje je neminovno dolazilo, kada je ona trebalo da nastavi nekim svojim novim putem. Možda tim tzv. demokratskim socijalizmom.

Ko je zapravo tu centar anarhista i izdanaka inteligencije, imajući u vidu Mihiza koji donekle preko svojih scenarija osvaja prostor stvarajući crni talas, a pominje se i Ratko Dražević?

Mislim da je to tek budući posao za književne i sve druge istoričare. Vreme pre, oko i posle crnog talasa vrlo je složeno. Mislim da se još ne zna dovoljno o pozadini tog buma slobode, njegovog tako visokog uzleta, a ne zna se sve ni oko njegovog pada. Bila je to dobro i tvrdo jezgro priličnog broja intelektiualaca.

Da li biste se ikad složili sa Mićom Popovićem koji kaže Postoje samo dva mišljenja: Mihizovo i pogrešno?

Ipak ne. Takvu rečenicu – stav ja ne bih primio bez rezerve. Naime, kao što je Mića Popović bio svestrani umetnik, tako je i Mihiz bio jedno komplikovano a ponekad i kontradiktorno biće. Mislim da je tu vrstu ljudi krasila osobina upotrebe sprdnje prema drugima, ali i prema sebi. Uprošćeno govoreći, mislim da su se poigravali svojim znanjem. Bili su svesni tog svog šaljivog pristupa ozbiljnim stvarima, te da ih i nije trebalo uzimati za ozbiljno baš u svakoj situaciji i pri svakom stavu. Što nije usuprotnosti sa značajem onoga što su učinili za kulturu svoje zemlje.

Da li biste ipak mogli izdvojiti neka književna i filmska ostvarenja crnog talasa?

Važnije od izdvajanja imena je sledeće: vrlo je važna pojava svih tih autora jer su bili vesnici osvajanja slobode u jednopartijskom sistemu. Meni lično čak estetika pojedinih autora nije (bila) bliska, ali značajnije od toga koje su instrumente koristili (meni bliske ili ne) jeste činjenica da su uspeli. Reakcija političkog vrha jeste bila stroga, ali zapravo spora i neizvedena do kraja. Ima tu neke još nerastumačene čudnovate veze između vlasti i te vrste opozicije.

Linija rokenrola u Vašem romanu vezivno je tkivo. Da li mislite da ste uspeli da kroz istoriju rok muzike donekle prikažete i noviju istoriju srpskog društva i obrnuto?

Hvala vam na poželjnim širinama viđenja knjige. Ne znam odgovor na vaše pitanje jer nisam imao nikakvu pretenziju da prikažem tako krupne slike… istoriju ovoga ili onoga. Pre bih rekao da sam ređanjem običnih slika možda nešto otvorio. Šta, ne znam. Ali, da, rokenrol je svakako sam po sebi ostao značajan za mnoge generacije i ovde je iskorišćen da pokaže kako je bio u stanju da se pokaže kao dobrobit pojedincima, a možda i delu čovečanstva. Možda je samo konstelacija… nečega, za rok bila povoljna. Dakle, jednako važno za hronologiju događaja je šta nije ušlo u knjigu kao i ono što jeste.

Da li je po Vašem mišljenju rokenrol propustio šansu da promeni svet, posebno ako se ima u vidu period s kraja 60ih godina kao kulminacija zbivanja koji su na neki način bili inspirisani rok muzikom? Šta mislite o rok kulturi danas?

Mnoge šanse su tada propuštene. Neki rokeri su otišli u političare i pretvorili se u svoju suprotnost. Ali, i svet je otplovio iz tog utopijskog doba, kada je naivnost bila vrlina. Možda je tako moralo. Mislim da danas rokenrol živi u malim dozama i naravno na margini. Tamo mu je verovatno i pravo mesto. On mora da se pokreće (uvek iznova) iz autentičnog bunta a ne iz komocije i potrošačkog mentaliteta.

Često govorite da je rokenrol više od muzike. Poznato je da ste generacijama doneli “Pesnike bit generacije”. Prvi ste, u region, zajedno sa Albaharijem, uveli poeziju Lenarda Koena, za koga ste više puta govorili da Vam je, kao prijatelj, bio veoma važan u životu…Geopoetika objavljuje i Boba Dilana, i Peti Smit, Dejvida Birna...Gde biste smestili domete rok poezije u svetskoj pesničkoj literaturi?

Bez sumnje ste naveli imena autentičnih pesnika, iz vremena kada je rok bio više od muzike. I kada im ”skinete“ muziku, ovi autori i dalje književno svetle. No, to naravno ne znači da su oni u paketu zaslužili jednako mesto među svetskim pesnicima. I za njih važe merila književnog vrednovanja. Oni svi pripadaju potpuno drugačijim ”školama” poezije i o tome bi se moglo naširoko govoriti. Oni imaju svoje nesumnjivo mesto koje će im se tek precizno određivati, što ne podrazumeva da su privilegovani u odnosu na druge. Oni su samo imali (ne) sreću da budu na bini te da ih ljudi drugačije vide, čuju, a tek potom čitaju (ako su ikada).

Koji period srpske moderne proze smatrate najizazovnijim? Da li savremena hiperprodukcija  popularizuje skrajnutu umetnost pisane reči?

Ja nisam pristalica krajnosti u književnosti. Dakle, ne podrazumevam da ono što mi je najbliže – recimo, urbana i delimično eksperimentalna proza – jeste ujedno i najbolje. Sklon sam jednako jednostavnoj, samoironičnoj meditativnosti Srđana Valjarevića (koji predstavlja kontra-glas hiperprodukciji) kao i prividnoj lakoći stila Slavoljuba Stankovića (koji će se tek pokazati kao autor s težinom), pa i protočnoj rečenici Muharema Bazdulja (koji ima da protrči još koji krug) ili ”heavy me(n)thal” sklopu jednog Kiša, Pekića, Andrića, Selimovića, Crnjanskog. Periodi suštinski nisu važni: književnost zidaju pojedinci.

Naravno da o hiperprodukciji nemam šta dobro da kažem. Čak ni svojim prijateljima, ozbiljnim i dobrim piscima, kada se zaborave pa im profesija ”pisac” postane važnija od kvaliteta teksta, a to se pokaže kada počnu da ”štancuju” knjige.

U čijoj književnosti u najvećoj meri pronalazite elemente rokenrol poezije, a u čijoj pronalazite sebe?

Zanimljivo pitanje (to jest dva u jednom). Rokenrol, u užem smislu reči: volim kako pišu Dejvid Birn, Raj Kuder, Koen, Džoni Štulić… Rokenrol, u širem smislu reči: Aleksandar Genis, Kabrera Infante, Hulio Kortasar

Nezgoda je što ja nemam klasične uzore. Čitao sam sve i svašta. A šta tek nisam! Hoću reći, nikad čovek ne zna od koga je (podsvesno) nešto preuzeo kao uzor i pretopio u svoje, a kada je to učinio čak i ne pročitavši neku od knjiga za koju se može naknadno ispostaviti da je uticala na već napisano.

Svojom knjigom ispričali ste priču o trodecenijskom jugoslovenstvu, napisavši omaž 60im i 70im godinama prošlog veka. Kažete da se nijedna druga mladost ne može porediti sa mladošću tog doba. Zašto je ova knjiga važna mladim ljudima?

Ne mislim da je ova knjiga revolucionarna, već samo da je načela priču o vremenu lepom za život. To je ipak, pomoću minimalističkih književnih instrumenata, sprovedena priča o jednom dobu. Dakle, ovo nije vodič za istinu jednog vremena. Nijedno književno delo nema zadatak da bilo šta dokazuje, već samo da pokazuje. To govorim zato što sam upravo pročitao tekst jednog našeg ekonomskog novinara koji polemiše sa mojom knjigom! Polemisati sa stavovima književnog lika je bespredmetno! A još je ova knjiga posvećena hroničarskom prikazivanju događaja, bez zauzimanja strana, a kamoli prihvatanja politički eksplicitnih stavova (teorija zavera i sl.). Ova knjiga je htela da kaže (mlađim ljudima) kako je tada bilo (iz ugla pisca i/ili likova knjige) te da valja preispitivati sve, pa i ono u šta ste bili sigurni da je dobro. I ono do čega vam je stalo, za šta biste navijali. Dakle, preispitivati i Sebe, a ne samo Druge. Za to je potrebna izvesna širina koju priželjkujem mlađima jer ih samo ona može izvući iz političke i svake druge uskogrudosti – one u ličnosti, porodice, državi…

Pročitajte još:

Zoran Paunović, intervju: Život je lepši ako umete da čitate

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box